Oružje na meti

Međutim, broj neregistrovanog i ilegalnog oružja u Srbiji nepoznat je i policiji. „Kada bismo znali gde se nalazi, ne bi bilo ilegalno, već oduzeto“, kažu. Većina tog oružja potiče iz zaliha preostalih iz ratova devedesetih godina.

Možda se tu i ne razlikujemo mnogo od zemalja u okruženju, ali ipak prednjačimo. A nije uzalud Čehov sažeo osnov svake drame u rečenici da puška koja visi u prvom činu, mora da opali u poslednjem. Naoružanje kod građana svakako jeste potencijalna pretnja, bez obzira što je problem kompleksan – uticaj patrijarhalne i mačo-kulture koja „slavi“ oružje, osećaj (ne)sigurnosti, porast nasilja i socijalne patologije, udeo stope kriminala, posledice nedavnih ratova – da pomenemo samo neke od mogućih aspekata ove priče.

Svakako ohrabruje podatak da, prema postojećim istraživanjima, čak 80 odsto građana smatra da je neprikladno da se u prilikama kao što su veselja i proslave emocije ispoljavaju upotrebom vatrenog oružja. Druga strane te medalje je – kako da taj stav „zaživi“. Indikativno je da većina građana, barem prema anketama, ispoljava bojazan ili rezervu da, recimo, prijavi komšiju, poznanika ili pak slučajnog prolaznika sa oružjem. Jer, suprotno uvreženim predrasudama da je ovde filmom „Balkanski špijun“ najbolje definisana široka „dojavljivačka“ navika, anketirani građani odgovaraju da nije baš svejedno pozvati policiju i reći „komšija mi ima pištolj“. Uz pomoć programa Ujedinjenih nacija, stoga, ubuduće će u Srbiji biti moguće putem mejla ili telefonom anonimno prijaviti gde se pucalo, ko je pucao, ali i izreći stav o posedovanju oružja.

Iako je to samo jedan od niza projekata na istu temu i sa istim ciljem, ne treba ga potceniti, svaki doprinos svesti o tome da imati oružje nije isto što i biti heroj i biti nedodirljiv, jeste važan i treba ga podržati.