Odnosno, samo ko nije uživo doživeo taj gotovo opipljivi sukob sujeta i međusobno nepodnošenje, recimo Živkovića i Tadića, može sada mirne duše da stavi naslov „moguć povratak bivših lidera u DS“. Uostalom, gotovo obnovljena DS, sa sve Živkovićem i Tadićem na jednoj listi sa Šutanovcem, na beogradskim izborima u martu 2018. doživela je istorijski poraz, padom ispod cenzusa u svom glavnom uporištu.

Čak i Tadić je tu realističan, pa navodno kaže da sada, u slučaju povratka, ne bi preuzimao rukovodeću funkciju, već bi nekog delegirao za to. Čini se da sličnu ideju ima i Dušan Petrović, budući da nezvanični izvori smatraju da bi obnovljenu DS mogao da vodi trojac – Lutovac, sadašnji predsednik, zatim Tadićev izaslanik (verovatno Đurišić) i Petrovićev naslednik u ZZS Zelenović.

Moguće je da bi u toj kombinaciji, prihvatljiv potpredsednik ipak mogao biti i Živković, uostalom njemu je Đinđić ostavio da privremeno vodi DS u proleće 1999. Moguće je i da je skroz tačno da su u sadašnjem DS većinsko raspoloženje za veliku obnovu i za povratak partijskih izdanaka matičnom stablu. Ljudi koji duže od tri meseca izlaze na ulicama Srbije da demonstriraju protiv Vučićeve vlasti jesu preovlađujuće birači Demokratske stranke. Oni koji su formalni i neformalni organizatori, sve su to takođe ljudi, omladinci, odbori nekadašnje Demokratske stranke. Nekadašnje, kada se smatralo da je Srbiji neophodna jedna takva proevropska partija, ako želi da bude evropska zemlja.

Ali, sada više ništa nije isto. Onaj deo javnosti na koji se DS prirodno naslanjala smatra da su partije potrebne srpskom društvu isto kao i javne telefonske govornice u vreme mobilnih telefona. Zato sama priča o velikom povratku kroz povratak „starih asova“ neće biti dovoljna. Demokratska stranka mora da nađe dovoljno nov i savremen način da se poveže sa svojim biračima, i zasad joj u tome čak i ne ide loše. Toliko kritikovan ulazak u Savez za Srbiju pokazao se dobrim, građani su izašli na ulice, i pokazali da im je stalo. Ne treba ih sada razočarati po ko zna koji put. Neka Tadić, Živković, Petrović odu u po neki grad i neka održe neki opozicioni govor na protestu, kao što su radili 96/97. Neka i budu izviždani, jeste da nije aplauz, ali je bolje od tišine.

Povezani tekstovi