Popisni šamar

To i nije nešto iznenađujuće ako se pogleda kroz šta smo sve od 1990. prošli – ratovi u kojima nismo učestvovali, sankcije, otimanje devizne štednje, neprevaziđena hiperinflacija, kriminal, državne likvidacije slobodnomislećih ljudi, ruganje zdravom razumu sa državne televizije i režimskih medija, prazni rafovi, redovi za hleb i mleko… Sa ovog spiska ispala je većina stavki, ali je ostalo ono što ih nepovratno povezuje – građani Srbije i posle 11 godina od promena i pada Miloševića sa vlasti – i dalje loše žive.

Popis je pokazao i ono što je takođe bilo dobro poznato – sela se gase, a u onim malobrojnim ostaju samo starci. Najugroženiji su istočni i južni deo Srbije. Svuda u svetu trend je da ljudi odlaze iz grada u selo, jer su se sela u Evropi i u svetu do te mere urbanizovala i modernizovala, odnosno imaju sve ono što je neophodno i za život u gradu, da je život u gradu postao neka vrsta prostakluka. U gradu danas živi samo onaj ko mora. Kod nas su, kao i uvek, naopaki trendovi. Cilj je dočepati se grada. Razlog je jednostavan – nema posla, a država nije ostavila ni najmanju moguću nadu ljudima u manjim sredinama da tu i ostanu, zasnuju porodice, nađu posao i jednom rečju – dobro žive. Praktično, samo onaj ko je ludo hrabar može da osnuje porodicu i ima decu.

Država, već standardno, pokazuje neviđeni cinizam i nebrigu prema sopstvenim građanima, odnosno, zainteresovana je za te iste građane samo kada od njih treba uzeti novac i pred izbore, kada treba davati lažna obećanja i lažne nade.

I sad su svi kao iznenađeni što će predstojeći izbori pokazati koliko je zapravo nizak stepen poverenja građana u državu i u one koji je vode. Kako izgleda, najveći broj birača biće apstinenti. Ali ni to, izgleda, neće biti dovoljno srpskoj političkoj „eliti“ da shvati do čega su – „boli me uvo“ odnosom – doveli. Ni prognoze za budućnost nisu ništa bolje. Na kraju će biti po onom proročanstvu – svi Srbi pod jednom šljivom.