U pauzi, reklo bi se, burne skupštinske rasprave povodom izbora novog guvernera Narodne banke Srbije, dosadašnji ministar poljoprivrede Dušan Petrović je, tada kandidatkinji za najvišu funkciju monetarne vlasti, Jorgovanki Tabaković, između ostalog, prigovorio što se pred poslanicima nije pojavila da otvoreno kaže i pošto će u Srbiji biti hleb.
Odgovor na to pitanje uticao bi valjda na način opredeljivanja poslanika opozicije! Moguće je da je Petrović spominjući i cenu hleba hteo da napravi malo duhovitu, a više upozoravajuću aluziju na svojevremeno obećanje radikala, iz kojih je Tabakovićeva potekla, da će cena hleba biti tri dinara. Za ovaj se detaljčić nije niko zalepio ni kao za metaforu, ali istina je da je cena hleba manje ili više osetljivo pitanje u svim državama, u bogatim i uređenim manje, u siromašnim i neuređenim više. A naročito u siromašnim i neuređenim u kojima se bez hleba ne da zamisliti obrok. Na onom mestu, na kome naša statistika objavljuje cenu hleba, kineska objavljuje cenu pirinča. Na prvom.
Zanemarimo podatak da su pekare po Beogradu vrlo raširen vid preduzetništva, i da se ne bi reklo da se prostori jednom namenjeni pekarskom preduzetništvu brzinom, koja pada u oči, prenamenjuju u neki drugi posao. Pa, zanemarimo čak i činjenicu da se nama potrošačima čini da je hleb sve slabijeg kvaliteta. Ali, Srbija spada među siromašne, neuređene države u kojima se hleb jede mnogo. I zbog tradicije naše kuhinje i zbog siromaštva. Zato o ceni hleba više mora brinuti država nego tržište. Zato su i intervencije države iz robnih rezervi brašna, i u cilju sprečavanja prekomernih i neopravdanih poskupljenja hleba, u redu. Ili, poskupljenja koja nastaju zbog nepredviđenih i teških okolnosti, u koje suša svakako spada.
Šta nije u redu? To što je Srbija neuređena država. I što zaštićenu cenu hleba, ako je zaštićena, uživaju svi podjednako, i oni koji imaju (pre)mnogo i mogu sebi da obezbede još više, i oni koji imaju (pre)malo i jedva sebi obezbeđuju i toliko. Već je degutantno podsećati kako bi država trebalo da napravi socijalne karte za građane za koje hleb treba da bude subvencionisan. I pitati se da li je Srbija neuređena zato što je siromašna ili je siromašna zato što je neuređena? Ili su i država i pekari odavno pronašli bolje rešenje od ipak ponižavajućih socijalnih karti, pa bogati jeftin hleb plaćaju preko skupih kolača? Pa su tako svi građani siti, a svi pekari na broju.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
