Prava su da se poštuju

I tu bi trebalo da se završi sva priča o tome da li Povorka ponosa treba da se održi, a pitanja poput onih da li je ovoj zemlji i ovom gradu potrebna, ko će sve u njoj učestvovati, da li se nekome takvo okupljanje lično dopada ili ne, da li će se njome stvoriti nekakav kontraefekat (kako ovih dana prigovaraju neki „dobronamerni“ kritičari) dobijaju potpuno marginalnu važnost. Povorka ponosa treba da se održi, zbog toga što građani koji će je organizovati i u njoj učestvovati, imaju na to neotuđivo pravo.

Pomenuta pitanja jesu efemerna, ali upravo o njima se prethodnih sedmica najviše raspravljalo. Plus tema bezbednosti, hiljada policajaca, neznano koliko ekstremnih homofoba, rendgenskih kontrola, trase šetnje koja se čuva kao najstroža državna tajna… Umesto da se u medijima i javnosti uopšte ovaj događaj tretira kao neka vrsta praznika jedne od najugroženijih manjina u ovoj zemlji i da posluži kao povod za ukazivanja na degradirajući položaj u kojem se ovi naši sugrađani nalaze, stvorena je atmosfera senzacionalističkog bavljenja marginalijama. Toj atmosferi doprineli su svi, od nedovoljno umešnih organizatora, preko samo na jake naslove orijentisanih i nep(r)osvećenih medija, do političara i raznih javnih ličnosti koji su se našli pozvanim da, zarad jeftine i trenutne popularnosti, podsećaju na „belu kugu“ i „tradicionalne porodične vrednosti“. Pri tom zaboravljajući, političari posebno, da građani homoseksualne orijentacije u svakom društvu čine dragocenih desetak odsto biračkog tela.

Kao što mitropolit Amfilohije ima pravo da Povorku ponosa doživljava kao Sodomu i Gomoru u centru Beograda, njeni učesnici imaju pravo da se slobodno okupljaju i izražavaju svoje stavove. Ovaj događaj će biti važan test za državu i društvo u kojem živimo, u kolikoj meri se poštuje vladavina prava, koliko smo tolerantni, koliko smo spremni da prihvatimo civilizacijske norme ujedinjene Evrope kojoj težimo, koliko smo uopšte normalni.