Mesić je u nekoliko navrata uzburkao javnost nesmotrenim izjavama, u kojima je spominjao upotrebu vojske na granici sa Republikom Srpskom, uz podgrevanje napetosti na relaciji Beograd – Zagreb, zbog odnosa prema državnosti Kosova. S druge strane, u Srbiji su te izjave korištene kako bi se raspirivao pritajeni neblagonaklon odnos prema Hrvatskoj.

Nakon što je predsednik Boris Tadić odbio da prisustvuje inauguraciji predsednika Ive Josipovića, jer je na istu svečanost bio pozvan i predsednik Kosova, činilo se da smena prvog čoveka Hrvatske neće mnogo doprineti nužnom uspostavljanju dobrosusedskih odnosa sa Srbijom. Međutim, usledio je niz susreta dva predsednika za samo mesec dana.

Boris Tadić i Ivo Josipović susreli su se tri puta od 25. marta do danas. Najpre je Tadić otputovao u Opatiju, potom su oba predsednika prisustvovala sastanku u Briselu, da bi u petak prisustvovali trilateralnom sastanku u Mađarskoj. Nakon susreta sa čelnicima Mađarske, Ivo Josipović je u pratnji predsednika Tadića došao u svoju prvu posetu Srbiji i obišao Bački Monoštor, mesto sa velikom hrvatskom manjinom.

Nakon sva tri sastanka, zajedničke poruke oba predsednika nedvosmisleno upućuju na zaključak da će Srbija i Hrvatska ubrzo krenuti da rešavaju ključne probleme koji još od ratnih sukoba opterećuju dve države. Reč je o definisanju granica, povratku izbeglica, vraćanju kulturnog blaga, što bi sve trebalo da bude krunisano obostranim povlačenjem tužbe za genocid.

U procesu evropskih integracija, Srbija i Hrvatska bi morale da rade ubrzano na privođenju optuženih za ratni zločin i okončanjima suđenja. Podnošenjem tužbe za genocid, taj proces je blokiran. Tadić i Josipović se ne ustručavaju da najavljuju međusobno povlačenje optužbi, iako je hrvatskom predsedniku teže nego srpskom da tu nameru sprovode, pre svega zato što je njegova stranka u opoziciji u parlamentu.

Tadićeva izjava da ako Srbija i Hrvatska imaju saglasnost o zajedničkoj budućnosti i ako smognu snage da gledaju na probleme prošlosti na način koji je sasvim drugačiji od tradicionalnog, ako budu imale zajedničke sednice vlada, ako jednom u budućnosti budu imale i zajednički udžbenik istorije, izvesno će time dve zemlje pokazati iskrenu zrelost i spremnost da preuzmu novu odgovornost u novom vremenu kako bi projektovale budućnost celog regiona.