Tako je po Ustavu, tako je po važećoj rezoluciji Ujedinjenih nacija 1244, a tako je i po zvaničnoj politici Beograda. Međutim, teško bi se moglo reći da je i na terenu tako jasno.

Ako u autonomnu pokrajinu ne može da uđe predsednik države, ako se šef kancelarije za KiM kozjim stazama švercuje preko administrativnog prelaza i ako čak ni jedan putnički voz ne možemo da pošaljemo donde, onda je granica srpskog suvereniteta čitko iscrtana. Barem u praksi.

Ali, važi i to da ako „Republika Kosovo“ u Ujedinjene nacije ulazi sa propusnicama za goste, ako je toliko nemoćna da je i telefonski prefiks dobila iz Beograda, ne sme da pravi vojsku, ne može u UNESKO, a dozvoli da igra fudbal se raduje kao nacionalnoj pobedi, onda je i doseg njenog suvereniteta takođe očigledan.

Dakle, situacija je složena. A šta je onda u takvoj situaciji Kosovo? To jest Kosovo*. To jest KiM. Za mnoge, nažalost, samo biznis.

Vest da Srbija na Kosovu ima četiri javna preduzeća, od kojih jedno praktično sakriveno od očiju javnosti, te da sve te firme (s jednim izuzetkom) postoje samo da bi svojim „radnicima“ delile novac, poslednji je prikaz merkantilizacije „srca Srbije“. U pitanju su kosovske firme, koje kao prihod imaju samo subvencije iz Beograda, kao trošak uglavnom plate, a u zbiru – profit(!). Dakle, prost mehanizam za podelu novca kvalifikovanima. Nezvanično opravdanje države je da se tako održava stabilnost na KiM, jer se Srbima time obezbeđuje opstanak na jugu, čime se zadržavaju da ostanu tamo, što je nacionalni interes.

Glavni problem s tim nije novac. Glavni problem je generacija izgubljenih ljudi. LJudi, naviknutih da ne plaćaju ništa. Ni struju, ni vodu, ni telefon. Uverenih da imaju pravo na dobiju novac prosto zato što nisu napustili Kosovo. Ljudi kojima je Srbija ponudila dil: sedite dole punih džepova ili dođite gore praznih.

Faustovska ponuda u kojoj patriotizam prodajete za kese iz dragstora i produženi espreso. Teško je očekivati da generacija takvih ljudi odbrani južnu srpsku pokrajinu. Jer, patriotizam se ne maže na hleb. Ili ga imate ili ga nemate. Kada ga država svede na robnu veličinu, onda je taj patriotizam taman toliki koliko piše na platnom listiću. Dakle, mali.