„Sa svoje strane državno rukovodstvo će nastojati, da u vrlo napetoj društvenoj atmosferi, u kojoj mnogi lokalni i strani akteri pokušavaju da opstruiraju potencijalno rešenje odnosa Beograda i Prištine koje bi nas zadržalo na evropskom putu, dakle i na putu koji omogućava zajedničke odgovore na zajedničke izazove s kojima se mediji u 21 veku susreću, da svojom retorikom i ponašanjem doprinese da se tenzije smanje“.
Da je ove reči Suzana Vasiljević, Vučićeva savetnica za medije izgovorila početkom 2013. godine, teško da bi joj se šta moglo prigovoriti. Međutim, u martu 2019. godine, skoro sedam godina u eri Vučićeve vladavine, najava da će država nastojati da smanji tenzije zvuči, blago rečeno, uvredljivo.
Čitava mehanika vlasti u poslednjih šest i po godina počiva na sistematičnom raspirivanju tenzija u društvu. Mržnja je po potrebi usmeravana ka opoziciji (tajkuni Đilas i Jeremić, fašista Boško su najsvežiji primeri). Nisu ni mediji ništa bolje prošli (američka CIA televizija, soroševci, strani plaćenici…). Iste etikete lepe se i po civilnom sektoru, dok je za strane (nekako uvek zapadne) diplomate rezervisana optužba da rade protiv interesa srpskog naroda.
Pacifističke metode aktuelne vlasti najbolje se vide u Narodnoj skupštini. U uslovima skoro potpunog medijskog ostrakizma, parlament je opoziciji bio jedina ulaznica za javni servis. Tu su mogli da kritikuju vlast, predlažu amandmane, govore o načinima na koji bi uredili datu oblast… Međutim, neoradikalsko poimanje parlamentarne demokratije tako nešto vidi kao subverziju kojoj treba stati na put. Stoga svaka rasprava o zakonu počinje baražnom vatrom uvreda na račun opozicije, koja onda provede ostatak vremena braneći se od optužbi. Celokupna rasprava se spusti na nivo uzajamnog vređanja, što proizvede pogubnu sliku da su „svi oni isti“, a istovremeno skrene pažnju javnosti sa konkretnog zakona koji se usvaja.
Naprednjačka vladavina proizvodi haos, ona svojeručno podiže temperaturu javnog prostora zbog toga što se u takvim uslovima najbolje snalazi. Upravo to je razlog zbog kojeg se nakon svakih izbora u poslednjih šest godina, čeka zakonski limit kako bi se formirala Vlada ili izabralo rukovodstvo lokalne samouprave. Vlada u uslovima hegemonije SNS-a može da se formira za petnaestak minuta, ali se čeka dva meseca. Zašto? Pa zato što ta dva meseca je sve u stanju pripravnosti, pa ionako slabe institucionalne barijere nestanu.
Ova vlast raspiruje tenzije i podiže temperaturu javne debate do te mere da racionalan, smiren, institucionalan pristup nema više šta da traži u političkom životu. I sad se žale što su i drugi uzeli upaljače.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
