Nije tu reč više o rijaliti predstavi – lažnoj stvarnosti napravljenoj na lažnim ulogama lažnih ličnosti i njihovim režiranim sukobima. Mada deluje da jeste – naročito zato što ima puno prenemaganja i banalnih rasprava.

Međutim, ništa realnije od skupštinske debate ne pokazuje pravu sliku političkog života – bolje ogledalo još nije izmišljeno. I šta možemo da vidimo? Na prvom mestu neuspeh Srpske napredne stranke da se snađe u bilo čemu u unutrašnjoj politici što nisu izbori i čist politički marketing. Taj neuspeh nose ljudi koji nisu dorasli političkom poslu koji obavljaju, bez obzira na svoje prethodne zasluge u SNS. A ispod toga je pogrešna procena onog ko ih je na te funkcije doveo – lidera naprednjaka Aleksandra Vučića. Maja Gojković se, za to što ne uspeva da vodi parlamentarnu debatu, žali na koalicione partnere Dačića i Ljajića. Skupštinski „bič“ naprednjaka Aleksandar Martinović objašnjava da ne daje reč opoziciji zato što mu je neko iz opozicionih klupa dobacio psovku, mada to ni na jednom snimku nije zabeleženo.

A ideja je bila sasvim drugačija – da Gojkovićeva u „plišanim rukavicama“ predsedava kao u pretprošlom sazivu Slavica Đukić Dejanović, a da se Martinović, bivši radikal, oštro suprotstavi svojim bivšim kolegama radikalima. Ideja nije zaživela – u ovom sazivu je mnogo žešća opozicija nego u prethodne dve godine, u kojima je Gojkovićeva mogla opušteno da radi. A Martinoviću su se od Vojislava Šešelja radikalnije suprotstavio Saša Radulović i poslanici DJB. Naprednjacima izgleda da uopšte nije pomoglo iskustvo iz prethodnog političkog života, kada su oni u vreme Šešelja, ali i Tomislava Nikolića i Vučića bili glavni nosioci parlamentarne opstrukcije. Odnosno, i ostali su na tome istom iz vreme kada su oni nosili majice sa likom haškog optuženika, polivali vodom sa govornice, čupali mikrofone, i čekali da iz obezbeđenje iznose iz sale. I sada bi možda to mogli uspešno da rade, ali je problem što su sada vladajuća većina, a to znači da snose i odgovornost za rad cele Skupštine, za parlamentarni život i atmosferu. Te da ta odgovornost podrazumeva demokratičnost prema manjini, neophodne kompromise, spremnost da se sasluša i izdrži kritika, zadrži poštovanje političkih protivnika i u konfliktnim situacijama… Sa koliko su omalovažavanja nekad govorili o DS i Dragoljubu Mićunoviću, potencirajući da je demokratsko ponašanje valjda za slabiće, tako im se sada i vraća. Jer, u Skupštini ne može da se sakrije šta jaki rade slabima, niti da se do neprepoznatljivosti našminka nedemokratska vlast. Jedino da se ukine Skupština ili barem direktni televizijski prenosi.