Stariji i lepši

Spomenik će biti veći od svih postojećih u gradu, čak i od njegovog simbola Pobednika, biće, zapravo, najveći. Naravno, svetleće, jedino što neće pevati.

A moglo je, na primer, eklektički – da peva himnu „Bože pravde“, koja doduše nema veze sa vremenom Stefana Nemanje, ali ima veze sa tzv. državotvornošću Srbije i sličnim omiljenim floskulama kojima se nadomeštaju sve neznanje, neukus i provincijalizam.

Jer, shvataju to i oni građani ovoga grada koji nisu struka, ima nešto užasno provincijalno u pretvaranju ulica i trgova jednog višemilionskog grada u pešačke zone, koji bi, valjda, po ugledu na ničim izazvan anahroni spomenik Stefanu Nemanji, trebalo da prizovu i ono „zlatno doba“ kada se šetalo po korzou.

Sve to liči na prešećerenu limunadu, na kič i primitivizam kakav se iz godine u godinu povećava na ulicima Beograda – svetleće pevajuće fontane, grozomorni novogodišnji ukrasi tokom skoro čitave godine, kockama i kaldrmom popločani trgovi i ulice, valjda da bi se napravili „stariji i lepši“ što reče onaj nesrećni vojskovođa novijih vremena u Mostaru nakon rušenja čuvenog mosta.

Ali ova rečenica od trenutka kada je izgovorena kao neko prokletstvo odjekuje regionom i ovaploćuje se.

Jedan od suludijih primera je Skoplje, koje ne samo da se vratilo daleko unazad kroz svoju istoriju nego je svojom novijom spomeničkom građom počelo da metastazira i prema istorijama koje nisu (severno)makedonske.

Svedoci smo i prezira prema svemu što ima potpuno drugačiji predznak – modernističkog – čemu pripada arhitektura i spomeničko nasleđe nakon Drugog svetskog rata na ovim prostorima, a što je svojim kvalitetom među svetskim umetničkim i urbanističkim standardima.

Zato i „izvođača radova“ za spomenik Stefanu Nemanji nismo našli među domaćim umetnicima nego čak u velikoj matuški Rusiji.

Miodrag Živković, jedan od najznačajnijih domaćih vajara, koji je nedavno preminuo, istupio je iz komisije koja je birala idejna rešenje upravo zbog pobedničkog rada.

Najzad, kako ljubiteljima ušećerenog kiča objasniti da u jednoj metropoli moraju da postoje mesta poput „štajge“ kako je prostor oko nekadašnje železničke stanice nazvao zamenik gradonačelnika u nameri da istakne „velelepnost“ svoje „umetničke“ intervencije na telu Beograda.

Baš kao što je svojevremeno njegov predsednik objašnjavao da je rušenje u Savamali korak ka njenom ulepšavanju jer je pre bila leglo „pacova, zmija i narkomana“. Preživeo je Beograd štošta, pa će valjda i njih.

Za strepnju je „samo“ da će posledice biti dramatičnije i veće nego nakon svetskih ratova i bombardovanja.