Uranijum umesto Kosova

Vučić je, prilikom obilaska Instituta za onkologiju i radiologiju Srbije, rekao da je od lekara saznao da u Srbiji ima sve više dece obolele od raka.

„Nisam nikada sasvim verovao u teorije o osiromašenom uranijumu, da su za sve krivi oni koji su nas bombardovali, ali u razgovoru sa lekarima, iako su razlozi multifaktorijalni, svakako jedan od njih je osiromašeni uranijum. Javlja se kod dece čiji su roditelji oko 90-og godišta. Da li ćemo uspeti da dokažemo to ili ne ne znam, jer je dosta završilo u Ibru, Dunavu ili Crnom moru. Svi lekari misle da je to ostavilo značajne posledice. To je zločin bez presedana“, rekao je Vučić.

Najava ispitivanja eventualnih posledica na zdravlje ljudi usled bombardovanja osiromašenim uranijumom otvara brojna pitanja. Ko bi tu komisiju činio, ako je stručna javnost u Srbiji gotovo podeljena kada je ova tema u pitanju. Stavovi su krajnje suprotni – od toga da osiromašeni uranijum ima pogubno dejstvo na zdravlje, prvenstveno na pojavu kancera, koja se prema nekim mišljenjima najviše manifestuje od 16 do 18 godina nakon bombardovanja, do onih drugih stanovišta da osiromašeni uranijum ne izaziva nikakve negativne posledice. Ako je struka suprotstavljena, a tu pre svega mislimo na zdravstvene radnike koji zdušno zagovaraju svoje stavove, pritom svi baratajući kojekakvim (različitim) podacima, šta novo možemo saznati, gotovo 20 godina nakon bombardovanja? Ništa. Samo ćemo odlučiti čije stanovište ćemo prihvatiti kao zvanično i relevantno.

Tu dolazimo do drugog pitanja. Zašto je predsednik Vučić baš u ovom momentu pokrenuo pitanje istrage o pogubnosti uticaja osiromašenog uranijuma? Čak je i delu javnosti koji slabije prati političke aktivnosti predsednika jasno da je u pitanju novi spin, kako bi se pažnja fokusirala na nešto drugo, dok bi se iza kulisa rasprave koja je jasno podelila ne samo struku već i javnost, donele neke krupne i ne tako popularne odluke. Mnogi će reći da je u pitanju Kosovo. I verovatno će biti u pravu. Problematika kosovskog pitanja je aktuelnija nego ikad, posebno posle sabora SPC gde su se crkveni zvaničnici otvoreno suprotstavili konačnom rešenju koje bi podrazumevalo gubitak makar i dela teritorije. Kako onda objasniti neke buduće, nepopularne poteze? Baciti javnosti prašinu u oči, ili, ovoga puta, osiromašeni uranijum.