Uteha za „prekoviše“

Ipak, i te kako mu je jasno kad vidi da nema ulja, da neće biti šećera, da će hleb poskupeti, da je nezaposlenost prevalila 25 odsto. To ne moramo čak ni da razumemo, to osećamo. I teško nam je i da se osetimo živima.

Pa opet, svesni toga da je teško, još teže padaju ovakve izjave onih koji bi trebalo da nas vode u bolje sutra. Jadno zvuči kad ti neko takav kaže da, eto, nećeš umreti. Pa jesmo li to posle svih ovih godina mučenja i patnje, iščekivanja nečeg bolje zaslužili. Izgleda da jesmo…

Ministar ekonomije i finansija nam još kaže da su oni bivši za sve krivi. Za mnogo toga sigurno jesu. Ušuškali su narod u priču da „nije toliko strašno“ ko što je moglo da bude, jer su se, naravno, bližili izbori. Sva ta predizborna kampanja koja je počela daleko pre nego što je to zvanično objavljeno (čemu smo svi bili svedoci) podrazumevala je debeli šminkeraj. Ne čudi što je dug umanjivan, što su plate bile redovne, što preduzetnicima nisu stizali na plaćanje neki računi sve do juna (dok sve nije bilo završeno), što su neki uspeli da se izbore za zaostale plate, a drugi za koji dinar subvencija. Bilo je tu svega. Da ne pominjemo ogroman novac potrošen na sve te silne bilborde, plakate, konvencije, TV reklame.

Zaduživalo se, što bi Lale rekle, prekoviše. I uvek to negde mora da pukne. A sad, kao, Dinkić rešio da obelodani sve te malverzacije bivših. Kao da on do juče nije bio jedan od njih.

A kakvi smo to mi kada nam vlast ladno šalje poruku da nećemo umreti? Zar je stiglo poslednje vreme? I kad pomisliš da ne može, ono opet bude gore. To preživljavanje postala je naša nacionalna disciplina. Mogli bismo da pitamo Gloriju Gejnor da nam posudi njen čuveni hit s kraja sedamdesetih „I will survive“. Baš bi nam pasalo. Za himnu.