Nakon što je mati Stefanida pre nekoliko meseci napustila sestrinstvo manastira Sveti Prohor Pčinjski, iznoseći za crkvene prilike, ali ne i za njenog „pretpostavljenog“ vladiku niz optužbi o finansijskim malverzacijama koje su završile na demantiju lokalne eparhije i bez reakcije nadležnih policijskih i sudskih organa usledio je istup predstavnika Crkvenog odbora iz sela Klinovac.

Stojan Stevanović, koji je ekspresno odlukom eparhijskog Upravnog odbora smenjen nakon što je javnost podsetio još jednom na niz, u najmanju ruku za policiju interesantnih slučajeva „finansijskih mahinacija“, „nelegalne seče šume“, „neistraženih slučajeva požara“ (sa sumnjom da su podmetnuti) a koji se vezuju za ime vladike Pahomija, ponovo je isprovocirao javnost u potrazi za odgovorom na mnoga pitanja.

Ono krucijalno svakako je da li u samoj SPC postoje oni velikodostojnici koji su moćniji i od samog patrijarha i samog Sinoda. Na primeru Pahomija odgovor bi mogao da bude pozitivan. On nije ni za kakvu utehu jer onda pokreće upitanost koja se automatski koncentrično vezuje i za nedodirljivost crkvenih velikodostojnika pred važećim zakonima države Srbije.

Ako je taj isti vladika Pahomije uspeo u višegodišnjem sudskom sporu za najpre „seksualno zlostavljanje maloletnih dečaka“, a potom i „nedozvoljene polne radnje“ od 2002. do 2006. godine da „odbrani“ sebe pred sudom dovodeći predmet do statusa „apsolutne zastarelosti“, onda optužbe o finansijama, seči šume, ili sumnjivim požarima u startu liče na slučaj „sitnog džeparoša“ kojim se ne bave nadležne institucije.

Alibi za policiju i nadležne pravosudne organe ne postoji, ali postoji strah od SPC, koja jeste odvojena od države Ustavom, ali ne sme da bude „najmoćnija srpska kompanija“ u kojoj pojedinci, poput episkopa vranjskog osim božjeg oreola često na sebi nose i „tajkunsku odoru“. Ceneći prezumpciju nevinosti, javnost ima pravo na odgovor da li inspektori za privredni kriminal smeju i žele da se bave, što su u obavezi, „prijavama građana“, ili da nadležni tužilac dejstvuje „na reakciju javnosti“ koja dobija konstantno „osnov sumnje“ da tamjan možda miriše i na korupciju, zloupotrebu službenog položaja, ili finansijske i druge spletke.

Na primeru vladike Pahomija slučaj je potpuno, i ilustrativno obrnut: on podnosi krivične prijave, on prijavljuje građane, a policija i sudstvo onda krenu da rade „svoj posao“. SPC je očigledno nespremna da raščisti sa „mangupima u svojim redovima“ često koristeći i Crkveni ustav po kome i sam patrijarh mora ukoliko bi dolazio u posetu Eparhiji vranjskoj da za to dobije saglasnost, pazite molim vas, samog vladike Pahomija. Taj perpetuum mobile je koristan najviše po same crkvene velikodostojnike u eparhijama širom Srbije ali i van nje i predstavlja unosan posao za mnogobrojne „biznismene“ u mantiji.