Već 25 dana invalidi rada zaposleni u Zastavi INPRO štrajkuju glađu. Već 25 dana mediji pišu da ti ljudi ne dobijaju plate.
Već 25 dana gladni ljudi zovu ministre i premijera da ih posete i pomognu im. Već 25 dana niko ne dolazi.
Slučaj štrajkača glađu Zastave INPRO paradigma je društvenog trenutka u kojem je danas naša zemlja. Srbija ima najstabilnije javne finansije u poslednjih četvrt veka, ali skoro svakog drugog čoveka na ivici siromaštva. Srbija ima rekordne strane i domaće investicije, ali radnike koji ne smeju da idu toalet. TV kanalima odzvanjaju pohvale za sprovedene privredne reforme, ali jaukanje umornih ljudi koje te reforme tuku, niko ne čuje.
Može se reći da je ovako lirski opis patetičan, ali invalidi u Zastavi INPRO stvarno primaju infuziju. Pravu infuziju, slani rastvor stvoren da bi ljude pred kolapsom održao u životu. LJude koji sebe ne muče iz obesti, već iz nemoći.
Prosto reći da se radi o protestu zaposlenih zbog neisplaćenih zarada, ne oslikava veličinu njihovog problema. Moderan jezik državne birokratije iznedrio je niz fraza za emocionalno distanciranje od stvarnosti: tranzicioni gubitnik, racionalizacija, optimizacija radne snage, korekcija mase zarada, gorka pilula, itd. Sve skopčano da životne posledice ovih eufemizama skloni s vidnog polja donosilaca odluka.
Što ne znači da te odluke koje oni donose nisu neophodne. LJudska tragedija kroz koju prolaze radnici INPRO-a, kao i radnici nebrojenih drugih firmi bez ekonomske perspektive, možda ne može da se izbegne, ali ne sme ni da se ignoriše. A upravo to je ovde slučaj.
Zbog čega 25 dana niko ne obilazi ljude koji štrajkuju glađu – i to još osobe sa invaliditetom? Da li su radnici INPRO-a žrtve trenutka u kojem su odlučili da im je dosta svega? Jer, baš u momentu kad su oni prestali da uzimaju hranu kako bi skrenuli pažnju javnosti na nepravdu koja ih pritiska, premijer je u Nišu otvarao fabrike, spavao u kasarni, potpisivao milionske ugovore i delio pravdu građanima dovoljno srećnim da budu odabrani da mu pred kamerama iznesu svoj problem.
Zašto romantičnu sliku progresa prljati hendikepiranim ljudima bez hleba?
Prava sirotinja nije lep prizor. Zato je i nema na TV ekranima sa nacionalnom frekvencijom. Zato je predsednik preskočio INPRO kad je došao u komšiluk. Zato se premijer nije odazvao pozivu da ih vidi. Zato je Vulin, resorni ministar, posle 24 dana zakazao, pa otkazao dolazak.
Juče je bio 25. dan. Štrajkači su se još nadali da će Vulin iz drugog pokušaja, ipak doći. Nije došao. Opet nije došao.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
