Foto: Facebook

„Moj cilj, a takva je i metodologija koju koristimo jeste da izvučemo priče sa margina, da čujemo ljude i uporedimo njihove verzije događaja, posebno iz sukoba devedesetih, da osvetlimo nijanse koje nedostaju u zvaničnoj istoriji, koja je često pristrasna“, objašnjava Aurelja Kadriu, istraživačica Oral History Initiative (Inicijativa za usmenu istoriju) i učesnica prvog seminara Interkulturalni ledolomci u Beogradu.

* Ko su ljudi koje intervjuišete? Poznati ili „obični“?

– Neki koje sam intervuisala bili su poznati, a neki su ono što nazivamo „običnim“ ljudima, u nedostatku boljeg termina. Za mene je uvek najveće zadovoljstvo da razgovaram sa „običnim ljudima“, jer oni ne ulepšavaju priču, niti razmišljaju kako bi ona mogla da utiče na funkciju na kojoj se trenutno nalaze. S druge strane, neki državni zvaničnici sa kojima sam razgovarala prave kompromise kada govore ličnu priču, kako bi sačuvali pozicije koje zauzimaju.

* Šta vas je navelo da se prijavite za seminar Interkulturalni ledolomci i prvi put posetite Beograd?

– Kada sam prvi put otišla u Beograd, bila sam veoma mlada. Sada imam 21, tada sam imala 15-16 godina. Potičem iz porodice za koju mogu da kažem da je progresivna, jer su se moji roditelji trudili da iz dece izbace svaku vrstu nacionalizma. Moj otac je u vreme Jugoslavije putovao u Beograd zbog posla, ali je to prestalo posle rata. Ipak, za njih je bilo šokantno kada sam im rekla da želim da posetim glavni grad Srbije. Bojali su se da me puste da sama odem tamo jer nisu znali kakva je sada situacija, a bili su svesni medijske propagande koja vlada. Meni je program delovao veoma zanimljivo. Nisam se bojala i sve je prošlo glatko i prijateljski. Nisam imala nikakvih problema.

* Šta je najupečatljivije čega se sećate sa vašeg prvog dolaska u Beograd?

– Upoznala sam devojku koja je napustila Kosovo posle rata. Zove se Tijana. Rekla mi je da je živela u mom komšiluku, u naselju Dardania, te da je tu provela detinjstvo. Kada sam joj kazala da živim u Dardaniji, vratila su joj se sećanja na detinjstvo i prisilan odlazak sa Kosova. To je za mene bilo najfrapantnije, ali i najpoučnije iskustvo, jer do tada nisam previše razmišljala o činjenici da je Kosovo bilo mesto na kome su Kosovari i Srbi, kao i druge etničke zajednice, živeli skupa. Do tada nisam razmišljala o tome, jer sam odrastala posle rata. To iskustvo me je nateralo na razmišljanje i podstaklo radoznalost da, kada se vratim kući, počnem da istražujem kakav je bio ovaj prostor kada su svi ljudi živeli zajedno. Inače, još uvek sam u kontaktu sa Tijanom. Dopisujemo se.

Povezani tekstovi