Austrija me je naterala da vapim za znanjem 1Foto: Privatna arhiva

Nakon povrede kolena morala sam da se suočim sa činjenicom da se više nikada neću baviti sportom kao što sam do tada, i da će san o Vojnoj Akademiji ostati samo to – san.

Odluka da svoje obrazovanje nastavim u inostranstvu došla je iznenada i neočekivano. Nakon srušenih snova, morala sam da nađem neku alternativu. Šta sada studirati?

U Biologiju sam se zaljubila još kao dete, i odlučila da se usmerim ka tome. I nakon predloga prijatelja moje mame da svoje školovanje nastavim u Beču, odluka je pala.

Bez ikakvih nedoumica sam svoje kofere spakovala, nakon završenog prvog semestra u Beogradu, i krenula put nepoznatog.

Nisam previše razmišljala o tome da li treba otići ili ostati, jasno mi je bilo još tada da mogućnosti koje pruža Austrija, Srbija nažalost ne nudi. Jedini uslov da svoje studije počnem na Univerzitetu u Beču bio je nemački jezik.

Tada za mene to nije bio samo uslov, već i veliki izazov, jer se do tog trenutka sa nemačkim jezikom nisam srela.

Austrija me je naterala da vapim za znanjem 2
Foto: Privatna arhiva

Nailazila sam na osude, negodovanja ali i iskrenu radost ljudi i prijatelja, kada sam pričala o svojim daljim planovima. Najveća podrška su mi bili majka i brat. Iako sam se ja plašila neuspeha i sumnjala u sebe da neću uspeti, oni nijednog trenutka nisu.

Prvi dani u Beču protekli su haotično. Administracija je bila veliko opterećenje zato što dolazim iz Srbije.

U početku je bilo izuzetno teško, falila mi je porodica, prijatelji, naš jezik. Sve mi je bilo potpuno novo i drugačije od onoga kako sam navikla. Sa povećanjem obaveza srazmerno je rasla i moja želja za povratkom.

Nedugo nakon dolaska u Beč sam pronašla i posao i kada se to sabere sa svakodnevnim kursom nemačkog jezika, računica je bila poražavajuća. Ja ovo ne mogu.

Svakog vikenda sam se pakovala u želji da se vratim svojoj kući, a onda satima ubeđivala sebe da sam dovoljna jaka i da ne smem tek tako odustati. Nisam imala puno prijatelja, većinu vremena sam provodila sama, što je za mene, koja je uvek okružena ljudima, to bilo ono najteže.

Tako usamljena otkrila sam neke od svojih talenata, kao što su fotografisanje i pisanje poezije, tako da mi je to tada bio beg od stvarnosti, a danas neka vrsta ljubavi.

Sada, nakon nešto više od tri godine provede u Beču, ni ne pomišljam na povratak u Srbiju. Nakon završenog kursa stekla sam uslov da polažem prijemni ispit.

Prijemni ispit u Beču se dosta razlikuje od prijemnog ispita u Beogradu. Ispit se sastojao iz tri dela, prvi deo se radio kući, trajao je nekih sat vremena, i to je čisto bila provera nas samih, da saznamo da li smo napravili pravi izbor i to se nije ocenjivalo.

Drugi deo je sadržao celokupno srednjoškolsko gradivo, kao i kod nas, a treći deo je bio test inteligencije.

Najteže mi je pao upravo treći deo, zato što sam te testove do tada radila samo na internetu, oni i nisu baš merodavni, dok se deca u Austriji sa tom vrstom testova susreću tokom čitavog školovanja.

Studije u Beču nisu ni približne onima u Beogradu. U Beču skoro ni za jedno predavanje nije obavezno prisustvo, osim za vežbe.

Literatura je u većini slučajeva samo preporučena, ništa ne dobijamo gotovo, i na neki način nas stimulišu da budemo što samostalniji i snalažljiviji.

 

Studenti takođe imaju i pravo rada. To je još jedna razlika između Austrije i Srbije.

U Srbiji se balansiranje između fakulteta i posla graniči gotovo sa nemogućim, i skoro nijedan student nije u mogućnosti da sam sebe u potpunosti finansira.

U Beču sam se upoznala sa gastronomijom i zaljubila se u Latte Art tako da mi je posao postao hobi a „crtanje“ po kafi strast i relaksacija.

Zbog prirode posla se svakodnevno susrećem sa raznim ljudima. Stekla sam dosta prijatelja i na fakultetu ali i na poslu. Zavirila sam u kulturu i način života ljudi drugih nacionalnosti, ali sa sigurnošću mogu da potvrdim da nema toplijih i srdačnijih ljudi od nas Balkanaca.

Upravo zbog toga najviše vremena i provodim sa našim ljudima. Beč je, kako mi to ovde kažemo, treći po veličini balkanski grad. Čak i postoji ulica koju svi znaju kao Balkanska ulica. Grad je pun naših lokala, kafića i klubova, tako da su to mesta na koja najčešće izlazimo.

Sa dešavanjima u Srbiji je retko ko upoznat, tek kada im ispričam otprilike kako je kod nas pogledaju me zgranuto i začuđeno. Do sada nisam naišla ni na kakve nelagodnosti kada kažem da sam iz Srbije. Neki su ravnodušni a neki opet radoznali i žele da upoznaju našu kulturu i svi žele da slave slavu.

Ja sam po prirodi društvena osoba, obožavam da upoznajem nove ljude i da imam po nekog poznanika na svakom koraku, tako da je meni ova raznolikost među ljudima baš dobrodošla.

 

Zbog obaveza na fakultetu i poslu ne uspevam da odem tako često kući, ali kada odem imam utisak da je vreme stalo. Ljudi su postali nezadovoljni, nervozni, negativni.

U poređenju sa Austrijom, ljudi u Srbiji koliko god da rade na kraju meseca opet nije dovoljno, i to je možda jedan od krucijalnih razlog zašto se ne bih vratila.

Ne mogu garantovati da se nikada neću vratiti, ali za sada Srbija meni deluje tako daleko i kao mesto koje nije za mene.

Često pomenem – „Da sam imala bar sličnu priliku kao što sam je dobila u Austriji, sigurno ne bih napustila svoju domovinu“.

Sada i da dobijem slične uslove kao što ih imam ovde, zbog te neuređenosti sistema u Srbiji i toga da nije bitno koliko znaš već koga, sigurno bih se odlučila da ostanem u Austriji.

Mogu slobodno reći da se moj život drastično promenio od kako sam u Beču. Došla sam sa namerom da studiram Mikrobiologiju i Genetiku a nakon prve godine studija ipak odlučila da upišem Ekologiju.

 

Na neki način me je ova država naterala da vapim za znanjem i inovativnim idejama. Još uvek nisam sigurna gde sebe vidim u budućnosti, ali u ovom trenutku i iz ove perspektive, to nije Srbija.

Trenutno se najviše interesujem za obnovljive izvore energije, i za sada mi je plan da se ka tome usmerim i u toj sferi usavršim.

Želja mi je da se i u Srbiji probudi svest o zaštiti i očuvanju životne sredine i da se nauči šta u stvari jeste Ekologija.

U Srbiji nisam vodila ni približno dinamičan život kao ovde. Postoje dani koje provedem, kako ja to kažem, gledajući na sat, jer sve mora biti do detalja isplanirano. A opet, sa druge strane, postoje dani kada naprasno odlučim da skoknem do Praga ili da popijem kafu u Bratislavi.

Sve u svemu zavolela sam ovaj način života, ovaj grad i ljude, Srbiju volim kao svoju zemlju gde sam rođena i odrasla, ali u Austriji sam sazrela i potpuno pronašla sebe.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.