Branka Petrić: U trećem dobu sam pronašla veliku slobodu 1Igram uloge u skladu sa godinama: Branka Petrić Foto: Sterijino pozorje

Imala sam tu čast da na kraju pročitanog teksta kažem: „Glumci stižu i pristižu a vidim, na našu radost i sreću, da ste pristigli i vi, draga publiko. Znači Pozorje može da počne“, kaže na početku razgovora za Danas glumica Branka Petrić.

Njoj je, kao dvostrukoj dobitnici Sterijine nagrade i doajenki srpskog glumišta, pripala čast da otvori ovaj festival posvećen domaćem pozorištu i proslavi 65. godišnjice.

– Posle skoro punih sedam meseci bila sam opet u teatru. Gledala i radovala se publici, naravno sa maskama, i činilo mi se da sve može da bude kao pre. A videćemo u dogledno vreme da li sve može da bude kao pre. Pomenula sam i tog opasnog neprijatelja i period prilagođavanja na život sa tim kovidom 19, koji je oborio na kolena ceo svet. Videla sam predstavu Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada „Ko je ubio Dženis Džoplin“ spisateljice Tijane Grumić a u režiji Sonje Petrović. Izuzetna, uzbudljiva, vrhunska izvedba sa celom ekipom na čelu sa dve glumice i pevačice Bojanom Milanović i Sonjom Isailović. Svi smo na kraju ustali i dugo, dugo aplaudirali da bismo im pokazali kako su obe bile fascinantne. Nažalost, morala sam da se vratim, a znam da ima još dobrih predstava – priča Branka Petrić.

Sterijino pozorje, kako ističe, doživljava kao svečanost.

– Svako se raduje ako je njegova predstava pozvana. Ako nije pozvana, onda mi kažemo: „Taj selektor zaista nema pojma.“ Ali Novi Sad u to vreme je mesto susreta, razgovora, dobrog dijaloga, inspirativno za onoga ko je tamo. Radujemo se kad se pojavi dobar dramski pisac ili blesni mlada glumica ili glumac. Sad je zbog korone sve malo drugačije i sve malo bez prave boje – objašnjava glumica. Pozorište s druge strane vidi kao izbor radosti.

– Davno je rečeno da je pozorište mesto najveće slobode. A za mene je izvor radosti, iskušenja, ispitivanja, sumnji, dolaženja do svoje suštine, vera u ono šta sam, ko sam i kakva sam, rad do kraja na sebi, a ponekad velika bol, a onda još veća uteha.Toliko je toga rečeno o lepoti i važnosti pozorišta koje bi trebalo da bude zaista naša istinska potreba. Kao neka fina hrana, fino piće… Ili ponekad gorka pilula, ljuta trava na ljutu ranu. Najveći dokaz koliko je ljudima potrebno pozorište je bio ogroman red ispred Jugoslovenskog dramskog kada su karte koštale koliko i obična kutija cigareta – naglašava Branka Petrić.

Od pozorišta ju je na neko vreme odvojila epidemija. Taj period iskoristila je da, kako kaže, sredi svoju arhivu.

– Sve je prestalo početkom marta. Onda je počeo karantin. Zaista sve je bilo novo i nepoznato, pa je i taj karantin trebalo da bude malo bolje osmišljen. Mislim na nas preko 65 godina. Mnogi su, kao i ja, našli više vremena za sebe, pa sam se upustila u sređivanje Bekimove i moje arhive. U tome sam uživala. Ponovo sam prolazila kroz razne situacije preko slika, novinskih isečaka, pisama, pa sam se i dosta smejala, jer svako vreme ima svoju vrstu humora, običaje, modu… Ali ono što je autentično, istinito, pravo to ostaje za sva vremena – dodaje glumica.

Prvi put je mogla da ostane na mora i u septembru, kad je najlepše, bez turista.

– A more izgleda kao da je samo tvoje – kaže Branka.

Na scenu se vraća 22. oktobra, kada će u Ustanovi kulture „Vuk Karadžić“ igrati u predstavi „Šuplji kamen“ Nikolaja Koljade, a u režiji Tatjane Mandić Rigonat, zajedno sa Ljiljanom Stjepanović, Radom Đuričin, Katarinom Marković i Milanom Gutovićem.

– Nismo tu predstavu dugo igrali i izuzetno se radujem susretom sa kolegama. Nadam se da će tako biti. Lane Gutović nas uvek ugosti nekim finim kiflicama a ja sam svima donela divne velike glavice belog luka iz Benkovca. Očekujem da ću uskoro igrati „Arzamas“ u Zvezdara teatru. To je moja poslednja premijera. Nastala je po romanu Ivane Dimić, za koji je dobila i NIN-ovu nagradu. I u njenoj je adaptaciji. Moju ćerku igra Nela Mihajlović a Smrt je Lane Gutović. Predstavu je režirala Ljiljana Todorović. U Novom Sadu su mi rekli neki dragi ljudi da obožavaju taj roman i da im obavezno javim kad će predstava biti na repertoaru – kaže Branka Petrić.

Neće joj smetati, kako kaže, to što će publika pred njom sedeti razdvojena.

– Ponekad smo igrali pred gledalištem koje nije bilo ispunjeno do kraja. „Da li više volite da čujete da je sala polupuna ili poluprazna?“ pitao bi inspicijent. „Polupuna“, odgovarali bismo – priča glumica sa osmehom.

Na pitanje da li se sa godinama promenio broj predstava u kojima igra, odnosno da li sada ima manje ili više uloga za nju, odgovara da „statistika kaže da sada ima isto toliko predstava kao i pre“.

Branka Petrić: U trećem dobu sam pronašla veliku slobodu 2
Branka Petrić Foto: Sterijino pozorje

– Videla sam to dok sam sređivala arhivu poslednjih meseci, pa sam gledala programe. A statistika kaže da isto tako nema „Bube u uhu“, koja je bila naša kultna predstava u smislu dugog života, zato što smo je do kraja, do odlaska našeg divnog glumca i izuzetnog Nikole Simića igrali – tačno 43 godine. Od premijere do Nikolinog odlaska, ostali smo samo – Vlasta Velisavljević, Rada Đuričin i ja. Mnogi su otišli sa ovoga sveta, mnogi više nisi hteli da igraju, zato što su smatrali da nije u redu da igramo neki vodvilj i da trčimo po sceni i da nam se publika smeje, smatrajući da su nas godine prevazišle, ali mi smo osećali po reakciji publike da treba da nastavimo. Karte su bile prodate čim bi se predstava pojavila na repertoaru – priseća se glumica.

I sada igra u predstavama za koje se traži karta više.

– Volim sve predstave u kojima igram i sa velikim zadovoljstvom sam ulazila u probe. To su u Jugoslovenskom dramskom: „Mesec dana na selu“ u režiji Ive Milošević, onda „Ajnštajnovi snovi“ u režiji Unkovskog, pa „Tartif“, koga publika obožava… U Narodnom pozorištu igram „Ivanova“ u režiji Tanje Rigonat, a poluživa mi je predstava „Naši sinovi“. Možda još nešto igram, ali ne mogu da se setim… Dugo nije bilo predstava. Pri pomisli da ponovo treba da se šminkam, da stavljam neku periku na glavu, toliko sam se odvikla od toga… – objašnjava Branka Petrić.

Na pitanje da li je razmišljala da prestane da se bavi glumom, odgovara da je poslednjih pet ili šest godina imala toliko premijera da nije ni stizala o tome da razmišlja.

– Ja igram uloge u skladu sa svojim godinama i svojim iskustvom i mislim da ne zauzimam ničije mesto. Uloge dolaze u odnosu na godine. Prvo ste devojka, pa majka, pa baka, pa prabaka… U literaturi ima likova raznih godina – priča glumica i nastavlja: – Dok glumac može da pamti, da ima snagu da se kreće, da hoda, ako ima posla i uloga, ne vidim zašto bi prestao da igra bez obzira na svoje godine. Što ne znači da možda sutra neću.

Na pitanje šta je za nju treće doba, odgovara kratko – dve reči.

– Ne znam šta one znače za mene. Možda osećanje velike slobode koju, čini mi se, da sam sada pronašla. A suprug Bekim nas je naučio hrabrosti. Ni na čemu ne insistiram. Slušam svoje telo. Pročitala sam kod Crnjanskog kad upoznaje čuvenog pesnika Aleksu Šantića, naravno, kaže malo nadobudno, da ne žuri baš da čita njegove pesme, ali mu se sviđa kako Šantić nosi svoje godine. Šantić kaže: „Čim osetim umor, ja se odmorim.“ Neko je rekao reč sklad. Mislim da je savršena ta reč za telo koje više nije u najvećoj snazi, kad koža – najveća izdajica, nije više kao alabaster, kad ne možete neke stvari kao pre. Navići se živeti u SKLADU sa novim okolnostima. U svakom slučaju, samoća nas čeka, zato je važno ne izgubiti komunikaciju, možete da budete radoznali, da sačuvate nešto od radosti, neke pokrete svoje mlade duše, kao što je rekao Gogolj. Sačuvajte ih jer ih posle nećete nikad više naći. Kad bismo dobili ponovo na poklon neko vreme koje smo proživeli, u početku bismo mislili da ćemo toliko toga ispraviti. A mislim da bismo vrlo brzo na to zaboravili. Ali je istina što kaže Markes: „Ubeđivao bih ljude koliko greše, kad prestaju da se zaljubljuju jer su ostarili, a u stvari su ostarili kad su prestali da se zaljubljuju. Nije bitno da li će to biti čovek ili žena, ima toliko stvari oko nas u koje možemo biti zaljubljeni.“ A onda kaže Markes: „Ali od kakve će mi to biti koristi kad odem na onaj svet.“ Ali ipak, on nastavlja, „kad bih se ponovo rodio, živeo bih zaljubljen u ljubav“. Svako može tu reč ljubav sebi da prilagodi – zaključuje glumica Branka Petrić.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.