Foto: S.K.Varadinski most između Novog Sada i Petrovaradina, podno Petrovaradinske tvrđave, srušen je sa dva projektila oko pet sati ujutru, pisao je „Danas“ 2. aprila 1999. godine.
Novosađane je u skloništima probudila snažna detonacija, brujanje aviona i dejstvo naše protivvazdušne odbrane.
„Most je, prosto, legao u Dunav i pregradio veliku evropsku reku“, pisao je naš list.
Već u ranim jutarnjim satima, hiljade Novosađana pohrlilo je na Dunavski kej, ne bi li se svojim uverili u, kako je kazao novinar Danasa, „zlodelo snaga NATO pakta“.
Nakon ovog udara, Toplana u Petrovaradinu je stavljena van pogona, prekinut je i dovod vode i telefonske linije.
„Po pričama očevidaca, neposredno pre rušenja mosta, saobraćaj preko njega se odvijao, a pre nego što su ga projektili srušili dva automobila i jedan gradski autobus su uspeli da pređu most, dok je jedan autobus prepun putnika zaustavljen sa novosadske strane“, pisao je Danas.
Stanje u Novom Sadu, i pored ovog napada, bilo je „normalno“, a pod tim se, tokom ovih nekoliko meseci, podrazumevalo da su građani snabdeveni osnovnim namirnicama.
Ubrzo potom, Novi Sad je ostao bez još jednog mosta – Mosta Slobode, bombardovana je i Rafinerija i oštećen je luk Žeželjevog mosta.
Šteta koje je na civilnim objektima u Novom Sadu prouzrokovalo NATO bombardovanje ogromne su i, kako je pisao Danas, biće mnogo vremena potrebno da se sve otklone.
Vlada Jugoslavije reagovala je saopštenjem u kojem poručuje da je NATO, pod izgovorom sprečavanja humanitarne katastrofe na Kosovu i Metohiji, prozveo „stvarnu i opštu humanitarnu katastrofu“, da su stanovnici SRJ dovedeni na ivicu biološkog opstanka, te da u atomskim skloništima i podrumima, gde nema ni struje ni vode, neprestano boravi osam miliona civila.
„Od početka agresije NATO, na SR Jugoslaviju su, po svojoj razornosti i posledicama, bačene bombe dvostruko snažnije od onih bačenih na Hirošimu“, zaključeno je tada na sednici Vlade.
Nekoliko sati nakon rušenja Varadinskog mosta, bomba je pala i na 50 metara od Pećke patrijaršije, iako u njenoj blizini nema nikakvih vojnih ciljeva.
A noć ranije bombardovan je i prištinski aerodrom i njegova okolina. Kako je javio isti izvor, bombardovan je i put Priština-Podujevo.
Novine, u skraćenom, vanrednom izdanju, bile su preplavljene izveštajima o NATO napadima širom SRJ.
Tadašnji savezni ministar za inostrane poslove Živadin Jovanović pozvao je tadašnjeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija Kofija Anana da zaustavi bombardovanje SRJ, poručivši mu da, neizvršavanjem obaveza generalnog sekretara, saučestvuje u rušenju sistema ove svetske organizacije.
„Prvi put u periodu posle Drugog svetskog rata u Evropi je izvršen otvoreni akt agresije. Ovo je, ujedno, prvi slučaj da najmoćnija vojna alijansa direktno sarađuje sa jednom separatističko-terorističkom organizacijom u napadu na suverenitet i teritorijalni integritet članice Ujedinjenih nacija“, pisalo je, između ostalog, u Jovanovićevom pismu.
Podrška je i dalje stizala sa svih krajeva sveta – bombardovanje su osudili češki istoričari, kazavši da je NATO agresija „kulminacija tragedije koja je počela u leto 1991. godine“, nemački advokati tužili su svog kancelara Gerharda Šredera i ministra odbrane Rudolfa Šarpinga, jer je, kako su istakli, i sama priprema napadačkog rata protivustavna i kažnjiva, a francuski Mond, uporediviši izveštaje zapadnih i jugoslovenskih medija, pisao je da je NATO rat izgubio „i rečima i slikom“.
A kako su potvrdili američki izvori, trojica njihovih vojnika bilo je zarobljeno na granici prema Makedoniji, što je tadašnji generalni sekretar NATO Havijer Solana nazvao „veoma ozbiljnim“ razvojem događaja.
Tadašnji potpredsednik jugoslovenske vlade Vuk Drašković izjavio je da će se prema vojnicima postupati humano, te da njihove porodice nemaju razloga da brinu.
Četrnaestog dana agresije pogođen je i aerodrom Slatina, ali i razni civilni objekti na Kosovu i Metohiji.
„I tokom protekle noći NATO avijacija svoj smrtonosni teret izručila je na ionako uništen aerodrom Slatina u opštini Lipljane, petnaestak kilometara od Prištine. Snažne detonacije i veliki plamen nagoveštavaju da je pogođeno skladište goriva“, pisao je Danas.
Iz Aleksinca je stigla vest da je, tokom napada na ovaj grad 5. aprila poginulo sedmoro, a ranjeno 24 lica.
Kako je tada izjavio predsednik SO Aleksinac, 40 odsto ovog grada bilo je razoreno, a strahovalo se da žrtava ima još.
„Od jednog potpuno mirnog grada kakav je Aleksinac nacisti su napravili stratište. Prilikom gađanja civilnih ciljeva u Aleksincu povređen je veliki broj ljudi među kojima su i deca. Ovo je pokušaj sprovođenja mere zastrašivanja i odmazde kakve su imali nacisti koji su za jednog ubijenog Nemca ubijali 100 Srba“, rekao je on.
Sajt Danasa objavljivaće rubriku „Iz arhive Danasa“ svake nedelje, kada će podsećati na to šta su bile vesti sedam dana pre tačno 20 godina.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
