Doktor i transplantirani pacijent: Dušan Šćepanović Foto: R. Marković

Voli da kaže da u njemu sada kuca jedan Nemac, a operisao ga je jedan Austrijanac, dr Andrae Wasler.

„Posle četiri odbacivanja i 20 dana u komi, probudio sam se. Ogrejalo me sunce sa Alpa. Bio sam posle i na hemodijalizi 40 dana i vratio se sa ove strane… čudo. Živim normalno. Ne mogu baš da trčim kao Jusein Bolt, ali kad se ja, ovako rezbaren po celom telu, pojavim na plaži i otplivam leptira 100 metara na moru, svi se krste. Ne može niko da me stigne…Vozim auto, svako jutro moram u vrtić da stignem do osam sati da bi Lule (unuk) doručkovao. Na Kalenić pijaci sam već u 8:15. Svaki dan idem na pijacu, na kliniku dva puta nedeljno….Večeras je susret generacije, a moram i da završim članak za jedan stručni časopis, objašnjava za Danas.rs dr Šćepanović, koji je i sam bio član prvog tima za transplantaciju bubrega kod dece u Jugoslaviji i šef prvog tima za transplantaciju kostne srži kod dece.

Istina, više ne operiše, ali kaže, posle transplantacije srca postao je bolji čovek i lekar, a od 2013. i master menadžmenta u zdravstvu.

„Lekari su nešto posebno. Doktor je bezuslovno uvek na strani pacijenta, osim ako nije monstrum, ali onda nije doktor“, kaže Dr Šćepanović, ne krijući da mu je ipak teže bilo kao pacijentu.

Zadrhti mu glas dok se priseća kako je sve to izgledalo u Gracu tog 6. decembra 2006. godine, kada su mu transplantirali srce, jer je to bila jedina šansa za život. Čekao ga je 10 dana.

„Mene su spustili u operacionu salu, dali mi sedative da me smire i čekalo se… i čujem zvuk helikoptera. Kad se čuje zvuk helikoptera čovek se pita dal je to moj put u novi život. Tek kad se spustio na krov bolnice, tada su me otvorili. Lift stoji ceo život, samo se koristi za prenošenje organa, ranije je tako bilo. Ključ od tog brzog lifta nema ni direktor klinike, ima samo šef obezbeđenja. Jedino što nisu uradili iz psiholoških razloga, a rekao sam im, da mi slikaju moje staro srce….“, s knedlom u grlu priča Dr Šćepanović.  O svom donoru zna samo toliko da je imao 40 godina, da je je vodio zdrav život i da je bio Nemac. Brojna pitanja o njemu postavljao je bezuspešno sam sebi, često noću, narednih tri godine.

„Bila je frka…pitao sam se ko je bio taj čovek, ali i to je ljudski. Onda me je strašno grizla savest znajući da je neko umro da bih ja živeo i to je znalo da me mnogo opterećuje. A donori za srce su žrtve saobraćajnih nesreća, infarkti, moždani udari“, kaže on.

Zašto nema donora

Prema zvaničnim podacima, kako navodi, potrebe za transplantacijom srca su najmanje 10 na milion stanovnika, za jetru najmanje 30 na milion stanovnika, a za bubrege najmanje 60-70 transplantacija na milion stanovnika. Najgore je, kaže, što Srbija nema transparentne podatke o tome koliko je godišnje transplantacija urađeno i kavi su rezultati, kako izgledaju liste čekanja sa preciznim podacima.

„U pravu je Ministarstvo zdravlja kada kaže da je niska svest građana o zaveštanju organa, ali nije samo svest građana kriva što Srbija nema dovoljno donora. Postoji jedno istraživanje koje su radili Evropska unija i Eurotransplant po kome je na prvom mestu razlog zašto se ljudi slabo opredeljuju za donore, strah od manipulacije ljudskim telom i manipulacije ljudskim organima koji se doniraju (25 odsto). Drugi strah je nepoverenje u zdravstveni sistem, to čini polovinu svega. To je rađeno 2013. godine. Te godine je recimo broj donora u Srbiji bio u naletu 5,78, a danas je 2,36“, navodi on i dodaje da transparentnost u radu vraća poverenje građana.

Eurotransplant navodi kao dobar primer i njihov informacioni sistem ENIS. U taj sistem ulaze podaci donora i recipijenata i kompjuter sam pravi rang listu.

„Tamo imate svega 20 ljudi koji obavljaju posao za 150 miliona stanovnika. Struka tamo odlučuje sve. To je put kojim i Srbija treba da ide da bi ušla u Eurotransplant. Ako ste perspektivni ostajete članovi. Oni Nemačku ne mogu da izbace, iako je ona na granici po minimalnom broju donora (od 10 do 12 donora). To je poslednji uslov za ulazak u ET, mada mnogi greše. A prvi je da je sve transparentno. Da se zna referentna ustanova, referentni timovi, šefovi timova i da budu javno objavljeni rezultati. Na listama tačno pod šiframa stoje brojevi bolsnika, nema imena, nema ni datuma rođenja. Bilo bi dobro da smo u Eurotranslantu, gde su i Hrvatska i Slovenija, jer bi pacijenti manje čekali na organ, ali nije tragedija što nismo kad bismo se mi sami organizovali bolje, jer ovakva organizacija ne valja ništa“, ističe naš sagovornik.

„Neće zidovi, krečenje i ostalo da poveća broj donora, stalno treba pričati ljudima da izbegnu strah. Mnogi mešaju moždanu smrt i komu. Translpantaciona mreža Srbije držala je niz predavanja širom Vojvodine i Beogradu, nikada zvaničnici nisu hteli da dođu. Čemu taj strah?“, pita on i dodaje da su predhodnih godina imali brojne aktivnosti i inicijative, kao i predloge i primedbe u vezi sa novim Zakonom o presađivanju ljudskih organa, koji je usvojen prošle godine, ali da nikada ništa od toga nije odobreno.

Vratiti donorske kartice, ali sa obligacijom

Pohvaljuje što je zakonom dozvoljena domino transplantacija i što je ozvaničena razmena organa, ali ističe da bi donorske kartice za moždanu smrt trebalo vratiti, ali sa obligacijom. Osim njih treba da postoje i donorske karte za smrt srca, kao i ne donorske, za one koji se izjasne da ne žele da budu donori.

„Donorske kartice su bile neka vrsta saglasnosti ali nisu imale pravnu snagu i trebalo je zakonom da dobiju. Kako? Izabrani lekar pod pretnjom otkaza, mora da bude svedok sa zaštitnikom pacijenta u zdravstvenoj ustanovi, to je prvo…znači imate dva sevdoka, lupi se pečat institucije u tri primerka, jedan ide u Biomedicinu, jedan u dom zdravlja ili kliniku, jedan pacijentu, to je bio naš predlog, ništa nam nije odgovoreno. Ja sam tri puta potpisivao donorsku karticu, nisam čak ni obavešten da sam donor. Svi punoletni članovi moje porodice, nas je šest svi smo potencijalni donori, ali sada ne znam dal smo, jer te kartice više ne važe“, ističe on.

Jedan od njegovih predloga je i da se porodici ukine pravo veta, da ne može da odlučuje oko doniranja organa preminulog, ako se on pod punom svešću već izjasnio da bude ili ne bude donor. Treba da postoji registar donora i kandidata.

„Porodica bi morala da se pita jedino kada nema podataka o izjašnjenu. Čak i maloletno dete može da potpiše donorsku kartu samo uz saglasnost roditelja ili staratelja, s tim da se roditeljima sve predoči do detalja. Jer, ako može devojka od 16 godina da uradi abortus, bez saglasnosti majke ili da leči venerične bolesti, zašto ne može da potpiše donorsku kartu“, dodaje dr Šćepanović.

Takođe, napominje da je pronalaženje adekvatnog donora za svakog primaoca sa liste vrlo važno, jer kako kaže, najstrašnija stvar je kada potrošite organ na nepodobnog primaoca.

Šćepanović smatra i da Uprava za Beomedicinu, u čijoj nadležnosti je sprovođenje zakona o transplantaciji, a koja je inače sada pri Ministarstvu zdravlja, mora da se transformiše u samostalni pravni subjekt koji će se zvati Srbija transplant, gde bi se direktor birao na pet godina i postavljao bi se kao i Zaštitnik građana, a sve u cilju da se izbegnu pritisci. Takođe, ova mreža predviđa i Etički komitet u čijem sastavu bi bili predstavnici vade, SANU, ustanova gde se rade transplantacije, Rektorata, novinari koji prate zdravstvo, udruženja građana i pacijenata.

Na pitanje šta treba uraditi da ne dođemo u situiaciju da nam transplantacija bude jedino rešenje za život, dr Šćepanović odgovara da na prvom mestu Ministarstvo zdravlja treba da poboljša položaj lekara, da plata doktora ne sme da bude ispod 1.000 evra, da ne bi morali da odlaze u inostranstvo ili u privatni sektor. Put donora mora negde da se nađe.

„Gde nema ljudi, nema ništa. Ljudi rešavaju sve. Čekanje na magnetnu rezonancu za 6 meseci za pacijente sa liste može da bude smrtonosno, kao i čekanje na transplantaciju. Dobro plaćen lekar više će i pažne posvetiti pacijentu, jer neće morati da se bavi drugim stvarima, drugo neće morati da radi dva posla. I pacijenti treba više da se bave sopstvenim zdravljem, jer znaju i oni da budu lenji, ali to je opet posledica atmosfere u društvu. Mala plata, nedisciplina, gubitak ambicije, situacija u društvu pod pritiskom. Potrebno je više empatije. Najbolji u životu si ne kada osvojiš zlatnu medalju, nego onda kada uradiš sve što je do tebe, ti si onda šampion”, kaže on.

Statistika zemalja iz regiona

Prema poslednjim podacima Eurotransplanta, koje navodi dr Šćepanović za period od januara do 31. avgusta ove godine, Austrija je zabeležila 26,6 donora na milion stanovnika, Hrvatska 34, Slovenija 25,3, Mađarska 18. Na listi čekanja za transplantaciju u Austriji je bilo 775 pacijenata (na srce je čekalo 42 pacijenta, za bubreg 651, za jetru 82); u Mađarskoj je bilo 1.043 pacijenta od toga bubreg je čekalo 897, srce 59, jetru 78; u Hrvatskoj 359, od čega za bubreg 216, srce 44, jetru 99; u Sloveniji na listi je bilo 167 od čega za bubreg 98, srce je čekalo 48 a jetru 21. U tom periodu, najviše obavljenih transplantacija bilo je u Austriji 319 (bubreg 181, srce 46, jetra 92), najmanje u Sloveniji 40 (13 srce, 16 brubreg, 11 jetra).

Tekst je deo projekta “Karika života koja nedostaje”, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta republike Srbije – Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u tekstu ne odražavaju nužno stavove organa koji je odobrio sredstva.

Povezani tekstovi