Foto: Nenad Kovačević

Izložbu čine crteži i skulpturalne minijature, kojima su predstavljeni ljudi i životnije, poput srne i jelena, koje povezuje belina, a posmatrač, kako je otvarajući izložbu, istakla istoričarka umetnosti Katarina Dogandžić Mićunović, „postaje svestan predatora u sopstvenom biću, isto koliko i plemenitosti plena koji iskazuje otpor mirnoćom i sopstvenom lepotom“.

„Nadolazeću dramu crteža“, kako je navela, „naglašenu tišinom, prate trodimenzionalni predmeti, kao metafore čistote i poverenja, odnosno nerazumevanja i destrukcije“.

– Crteži su motivom povezani sa jednim od najosetljivijih pitanja današnjeg društva, u javnosti često minorizovanim usled iluzije o samodovoljnosti ljudske zajednice, a to je odnos prema drugim vrstama. Predstave životinja, usamljenih ili u grupama, fizički neuznemirenih prisustvom naslućene agresije, proizvode istančane i duhovno raskošne aluzije – istakla je Katarina Dogandžić Mićunović.

Arhitekta Aleksa Ciganović u katalogu izložbe piše da „slikar, shvativši oslikavanje srna i jelena kao čin vlastite duhovne samospoznaje, svoja izvorišta nalazi u dubini nostalgičnog bića duhovnog i emotivnog izgnanika, a njegova alegorija postaje životinja koja svoj sukob sa životom trpi ćutnjom“.

„Alegorija ćutnje neminovno ostavlja utisak lične (is)povesti, bukoličke nemoći pred hladnim svetom tehnike, neutažive iskonske čežnje za minulim, tugaljivosti za nepovratnim i nade u uskrsnuće svog, jednom izgubljenog sveta“, napisao je Ciganović .

Istakavši da je „korelacija života između čoveka i životinja prirodna i veoma bitna, ali da je narušena, i prirodnim i ljudskim uticajima“, umetnik za Danas navodi da pokušava da odgonetne odgovornost za takvo stanje, te da bi, zbog civilizacijskog napretka, koji je poremetio prirodne odnose, ljudska vrsta trebalo da oseća krivicu, a da je ćutnja stanje koje prožima kompletnu postavku.

„U belini, koja prevladava, pokušao sam da crtež bude dominantan, bez ulepšavanja realnosti. Glavni motiv su životinje, poput jelena i srne, koje nikoga ne ugrožavaju, a prolaze kroz torturu i to sam pokušao da uporedim sa pozicijom današnjeg čoveka. Tih životinja, kojima se divimo i obožavamo ih, setimo se uoči praznika i njihovim simbolima i figuricama ukrašavamo jelke i svoje okruženje, a s druge strane – lovimo ih“, objašnjava za Danas Mišo Filipovac.

Slikar, pedagog

Mišo Filipovac je rođen u Bajinoj Bašti 1987, završio je Umetničku školu u Užicu, diplomirao zidno slikarstvo kao student generacije na Filološko- umetničkom fakultetu u Kragujevcu, gde je završio i master studije. Doktorand je na ALU u klasi Vladimira Veličkovića i na FPU u Beogradu i asistent je na FILUM-u u Kragujevcu, gde predaje crtanje i slikanje. Izložba u Užicu je njegovo 20. samostalno predstavljanje, a izlagao je u zemlji i inostranstvu na grupnim izložbama. Član je ULUS i više puta je nagrađivan, a njegovi radovi se nalaze u privatnim kolekcijama, muzejskim zbirkama i državnim ustanovama.

Ćutnja definiše našu stvarnost

– U mojim radovima je moguće napraviti paralelu između čoveka i životinje, u onom odnosu u kome se odvija njihova komunikacija, a ćutljivost se odnosi na sve one koji to posmatraju sa strane i ne utiču na našu stvarnost, ali je time ipak definišu – poručio je Filipovac.