Dubravka Stojanović: Sluškinja naciji ili obrazovanje za demokratiju 1Dubravka Stojanović Foto: FoNet/ Ognjen Stevanović

Doduše, nisam sigurna da u ovakvim sistemima obrazovanja više udžbenika obećava i različita tumačenja prošlosti, jer ipak svi udžbenici moraju da imaju odobrenje Ministarstva prosvete. Ali, scena jeste daleko raznolikija i bogatija nego kad postoji samo jedan, zvanični izdavač. U ovih 10 godina je ta konkurencija dovela do mnogo pozitivnih rezultata.

Ako se vratimo na jedan udžbenik, podrazumeva se državnog izdavača, možemo da očekujemo značaj pad u didaktičkom smislu. Monopolizacija je na prvom mestu znak autokratije, znak da jedno društvo (čak ne ni samo vlast) ne mogu da podnesu pluralizam i to je najstrašnije – kaže Dubravka Stojanović, profesorka na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, komentarišući predlog da bi za nacionalne predmete srpski jezik, istoriju i geografiju trebalo da postoje jedinstveni udžbenici, koje bi štampao državni izdavač.

U javnosti se vode polemike da li je promovisanje nacionalnih vrednosti nedovoljno zastupljeno u nastavnim programima. S druge strane, više analiza udžbenika istorije, između ostalog i one koji ste Vi radili, pokazuje nešto drugo.

– Nisam radila istraživanja najnovijih generacija udžbenika, ali sve starije generacije bile su bliže epskoj poeziji nego istorijskoj nauci u tumačenju mnogih delova prošlosti. Ali, ono što je najvažnije – savremena nastava istorije treba da podstakne kritičko mišljenje, da se o prošlosti debatuje, da se uvide različita tumačenja, da bude multiperspektivna, da upoznaju đaci stanovište „drugog“, da se uči o kontroverzama i da se prošlost razume koliko je to god moguće u tom uzrastu. Jedva smo nekako tokom 2000. godine napredovali od shvatanja da nastava istorije služi jačanju nacionalnog identiteta, što istoriju svodi na ulogu sluškinje naciji, proizvođača mitova i udaljava je od svega naučnog. Istorija je upravo suprotno – idealan predmet za obrazovanje za demokratiju, jer se kroz nju može učiti o pluralnom društvu, o tome da je u prošlosti uvek bilo više opcija, da istorija nije neizbežna sudbina koja nas povremeno klepi po glavi. Nastava istorije podređena cilju da promoviše nacionalne vrednosti je totalitarna i uvek služi isključivo podršci vlasti i sužavanju sloboda.

U nastavnom programu je propisano da je cilj istorije da učenik, izučavajući istorijske događaje, pojave, procese i ličnosti, stekne znanja i kompetencije neophodne za razumevanje savremenog sveta, razvije veštine kritičkog mišljenja i odgovoran odnos prema sebi, sopstvenom i nacionalnom identitetu, kulturno-istorijskom nasleđu, društvu i državi u kojoj živi. Ima li se šta prigovoriti ovome?

– Nema. To jeste ovo o čemu govorimo i to bi trebalo da bude cilj. Ali ako se javljaju glasovi da se sve treba svesti na jednu „zvaničnu“ istoriju, s ciljem jačanja nacionalnih vrednosti, onda je to suprotno od ovih proklamovanih. Uostalom, kao i u većini drugih pitanja u ovoj zemlji. To je ta paralelna realnost i u ovoj oblasti.

Kako se, po Vašem mišljenju, razvija nacionalni identitet, svest i osećaj pripadnosti Srbiji? To je jedan od proklamovanih ciljeva u većini školskih predmeta. Može li se to postići ako se uči da nismo uvek bili žrtve, da nisu uvek drugi bili protiv nas već i da smo i mi u nečemu grešili? Može li se do toga stići i da se ne prebrojavaju rečenice u udžbenicima koje govore o stradanjima Srba tokom istorije i veličanstvenim istorijskim događajima iz kojih smo izašli kao pobednici?

– Sve što ste nabrojali su upravo temelji tog nacionalnog mita koji nas doveo do ovog dna na kome se nalazimo. Možemo mi, naravno, tako i da nastavimo, ali ćemo tako samo nastaviti sa svojim nezadrživim propadanjem. Dok god živite u mitu, ne vidite stvarne probleme i, naravno, ne možete ni da ih rešite. Kako kaže moj kolega Milivoj Bešlin, umesto bolje budućnosti, živite u boljoj prošlosti. Osećaj pripadnosti Srbiji se može i te kako graditi kroz realnu istoriju. Učiti o tome koliko je proces modernizacije težak na primerima iz privrede, saobraćaja, izgradnje gradova, unutrašnjih migracija selo-grad… mislim da može mnogo više da poveže đake se problemima s kojima se zemlja susretala. Ili, na primer, istorija ustavnih borbi tokom 19. veka koje govore o veoma značajnoj i teškoj borbi za širenje prava i sloboda. Ili kroz istoriju velikih ideja, od ideja liberalizma koje su se ovde vrlo rano javile, do ideja balkanskih integracija, kao vizije koja bi regionu obezbedila mir. Nije problem naći teme iz prošlosti, problem je da li želite da vidite realnost ili ne. Mi pokazujemo da ne želimo, ni u sadašnjosti, pa samim tim ni u prošlosti.

Svojevremeno ste izjavili da je nastava istorije u Srbiji još uvek politička disciplina. Mislite li to i dalje?

– Ona je to svuda, samo se „srećne“ zemlje bore da to tako ne bude, a mi se borimo da toga bude što više. „Srećne“ zemlje s najboljim obrazovanjem, kao što je Finska, uče prošlost tematski, kroz velika pitanja i probleme, od ekonomije, društva, do migracija ili rata. I onda đaci savladaju, na primer, šta je to rat od antike do danas, kako se on odražava na privredu, na politiku, na život običnih ljudi. Kakve su njegove posledice. To je prava „učiteljica života“, jer se uči o odgovornosti i o tome koliko „istorija košta“. Uči o odgovornosti ljudi za izbore koje prave. A mi uvek učimo da je istorija neka prirodna pojava – dođe, malo se zadrži, pa ode. Mi tako i govorimo o prošlosti – na primer: “ A onda su došli ratovi…“. Kako su došli? Odakle? Ispada da je to neka neminovnost, da tako vas snađe, a ne da je neko doneo tu odluku, skupio novac, naoružao se, imao plan, ideologiju i krenuo u napad. A takvo razumevanje prošlosti bitno bi menjalo i razumevanje sadašnjosti i postavljalo pitanja odgovornosti.

Nedavno smo čuli ocene jednog Vašeg kolege da je projekat zajedničkih istorijskih čitanki propao. Šta Vi kažete?

– To nije tačno! Samo ove godine smo imali oko 10 seminara za nastavnike istorije u celoj Srbiji, što znači da je oko 250 nastavnika prošlo obuku. To su veoma aktivni seminari, nastavnici osmišljavaju kako bi predavali najosetljivije teme iz prošlosti, od Osmanskog carstva do ratova 90-ih i onda se o tome diskutuje. Ne možemo da izmerimo koliko se onda to primeni u školi, koliko se knjige koriste u nastavi, ali je nama najvažnije da su nastavnici bili na seminaru, da su oni upoznali te nove metode multiperspektivnosti i da im je to pokazalo koliko mnogo ima načina da se prošlost približi đacima i da oni razumeju vezu sa sadašnjošću.

Država je ovaj projekat podržala, ali je utisak da se nije „primio“ među nastavnicima, odnosno da su oni koji ga podržavaju ili primenjuju učionici u manjini. Kakvo je Vaše iskustvo? Može li se nešto drastično promeniti u nastavi istorije, ako su školski programi i dalje etnocentrični?

– Mislim da je već veliki napredak napravljen s reformom nastave istorije u srednjim školama, koja polako ulazi u nastavu. Tu je isto uvedena tematska nastava u kombinaciji s hronološkom, tako da se, na primer, migracije kroz istoriju rade u prvom razredu gimnazije. To je ogromna istorijska tema, a senzibiliše današnje đake i u razmišljanju od savremenim migrantima. To jesu pomaci i ostaje da se nadamo da je Ministarstvo time pokazalo da je saslušalo sve ono što su govorili stručnjaci svih ovih godina.

Strani plaćenici

* Stalno čujemo ocene da u svakoj zemlji u školskim predmetima kao što su maternji jezik i istorija dominira izučavanje nacionalne književnosti istorije. Oni koji se tome protive, odnosno traže uravnoteženiji pristup, etiketirani su kao strani plaćenici i mrzitelji svega što je srpsko. Treba li i kako napraviti balans?

– To je potpuno besmisleno, naravno. Ne možete nacionalnu istoriju razumeti bez opšteg konteksta, balkanskog, evropskog, svetskog. Posebno za novija razdoblja istorije u kojima događaj u jednom, vrlo dalekom delu sveta utiče na čitav svet. Vi, naravno, možete da sebe i svoju prošlost isečete iz te mreže i zagledate se samo u svoj pupak, ali time ne samo što sebe isključujete iz sveta, što postajete autistični i paranoični, već time vršite svojevrsno samoubistvo. To je kao da ste se zaključali u sobu i spustili roletne. U mnogo čemu to i jesmo uradili.

Najbolje udžbenike pišu nastavnici

* Možete li sebe da zamislite kao autora udžbenika istorije za osnovnu ili srednju školu? Da li ste imali takvu ponudu i kako bi taj udžbenik izgledao, s obzirom da biste morali da poštujete važeći nastavni plan i program?

– Imala sam takvih ponuda, ali sam se opredelila da se bavim analizom udžbenika, a to bi baš bio sukob interesa. Mislim da je mesto analize i kritike jednako važno i da to na treba da deluje na poboljšanje svih udžbenika i nastavnih materijala. Zato sam se opredelila da radim projekte kao što su zajedničke balkanske čitanke, jer one oslobađaju nastavu istorije, nude potpuno nove pristupe, pokreću decu na razmišljanje i dijalog. Mislim da to doprinosi ukupnom podizanju i sazrevanju društva. A posredno deluje i na pisce udžbenika, da i oni prihvate te metode i nove ideje. Uostalom, mislim da najbolje udžbenike pišu sami nastavnici, koji znaju bolje da prilagode jezik i težinu gradiva nego univerzitetski nastavnici.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.