Dugotrajno podgrevanje sumnji o trovanju

Nezadovoljan, Pašić je tražio stručnu komisiju sastavljenu od privatnih i službenih hemičara, apotekara i lekara. Ministar je, međutim, ostao pri svojoj odluci: „čestice Adamovog tela“, baš kao što je učinjeno sa receptima i lekovima koje je koristio neposredno pre smrti, sve dok Pašić privatno ne zatraži da se hemijski analiziraju, čuvaće se u Ministarstvu. U tom slučaju, izdaće mu se od svake čestice polovina na njegovu upotrebu, a druga polovina, zapečaćena pečatom državnog hemičara i pečatom Nikole Pašića, zadržaće se u Ministarstvu unutrašnjih dela dok se ne objavi rezultat privatne analize. E, da bi se, ako bude potrebno, mogla izvršiti zvanična kontrolna analiza.
Nikoli Pašiću nije odgovaralo da se pitanje zatvori. Ova nekrofilska igra vodila se na terenu uzajamnog nepoverenja i obostranih ucena. To je proizvodilo neprijateljstvo, koje je podrazumevalo nestanak jedne od strana u sukobu. Nije bilo ni trunke pijeteta prema pokojniku. On je postao povod za sukob u kome se nisu birala sredstva, a nije se štedela ni njegova porodica. Na kampanju radikala reagovali su liberali (Istok, br. 44, 1880), odgovorili su opet radikali preko Videla. I dok se pred licem javnosti vodila borba za istinu o uzrocima smrti Adama Bogosavljevića, u pozadini te borbe odvijao se jedan striktno organizacioni rad.
Sa devizom: Brza pomoć dvojaka pomoć, Nikola Pašić je inicirao prikupljanje pomoći za porodicu Adama Bogosavljevića. A zatim i stvaranje „Fonda Adama Bogosavljevića“. „Pravila za Adamov fond“, koja je Pašić napisao, ustanovljavala su Glavni odbor, koji je rukovodio mesnim odborima. Radom Glavnog odbora rukovodio je Nikola Pašić. To je tlocrt organizacije Narodne radikalne stranke koja tek što se nije pojavila. Krajem 1880. pala je, posle dvanaest godina, vlada liberala, a već 6. januara 1881. izašao je prvi broj lista Samouprava, kao organ Narodne radikalne stranke. Ali, postojao je strah od povratka liberala na vlast, tako da politička potreba za upotrebom smrti Adama Bogosavljevića nije nestala.
Zajedno sa 23 poslanika, Nikola Pašić je, 19. maja 1881, u Narodnoj skupštini podneo interpelaciju u kojoj su zahtevali da se formira komisija, koja bi ispitala sve okolnosti u vezi sa smrću Adama Bogosavljevića. „On je“, kaže se za Bogosavljevića u interpelaciji, „bio apšen, a narod ga je vadio iz apsa; bio je gonjen; pokušavano je za vreme rata da se okrivi, pa čak i da se za luda oglasi. Ali on je sve to izdržao, nikada se nije pokolebao na tom teškom i opasnom putu… na putu, na kome mu je svaki čas pretila opasnost da bude ubijen, uapšen i upropašćen. On je radio i živeo za narod u opštini, u skupštini i svuda“.
Ni ova komisija nije zadovoljila radikale, jer je njihov interes bio da ostane sumnja, kako bi se ne samo neposredno nego definitivno sprečio povratak liberala na vlast. Smrt Adama Bogosavljevića ostaje na dnevnom redu, da bi, uvek kad zatreba, mogla da se potegne protiv liberala. Zbog toga je Stojan Ribarac, jedan od prvaka Liberalne stranke, 1891, kada su liberali u Narodnoj skupštini bili neznatna opozicija, podneo interpelaciju zahtevajući da se jednom prečiste računi: „Sa smrću Adama Bogosavljevića“, rekao je Ribarac, „izvesni politički spekulanti počeli su praviti politički kapital, okrivljavajući sa vremena na vreme, a svakad podmuklo i u prilici kad se ima da pribavi korist od toga kapitala, liberalnu stranku za nasilno umorstvo pok. Bogosavljevića. Begalo se od stvarnog označavanja onoga, na koga se tobož sumnja za izvršenje tako teškog zločina, jer jedna stranka, kao celina i nije mogla učiniti to delo, ako bi doista postojalo, da Bogosavljević nije umro od prirodne smrti. Ali se nije nikad propustilo da rekne: ’liberali su otrovali Adama Bogosavljevića’.“
U vreme kad je Stojan Ribarac zahtevao prečišćavanje računa, radikali su, posle trijumfalne pobede na izborima 1889, imali apsolutnu većinu ne samo u Narodnoj skupštini nego u svim institucijama države, koja je zbog tog i smatrana partijskom državom.
Skupštini je predsedavao radikal. Ministar unutrašnjih dela, koji je povodom Ribarčeve interpelacije podneo Skupštini sve dokumente relevantne za ocenu smrti Adama Bogosavljevića, takođe je bio radikal. U Skupštini je dva dana vođena rasprava, u kojoj je učestvovalo više od 30 narodnih poslanika. Većinom glasova je prihvaćeno da Adam Bogosavljević nije otrovan. To, međutim, nije označilo kraj sumnje. Ona se povremeno obnavljala, i to ne samo među radikalima. Ona je nalazila mesto na stranicama listova: Timočanin (1891), Socijaldemokrat (1895), Radničke novine (1902), Zemljoradnik (1940). Liberali su ostali trajno ranjivi, jer je njihov politički protivnik umro u zatvoru kad su oni bili na vlasti. Ako ga i nisu otrovali, oni su ga bolesnog dali uhapsiti. Nekrofilska politička tehnologija koju su primenjivali radikali nije ni imala za cilj istinu o smrti Adama Bogosavljevića. Ne štedeći ni njega mrtvog, ona je maksimalno eksploatisala sve u nameri da se Liberalna stranka prikaže kao neprijatelj Narodne radikalne stranke, i tako trajno eliminiše.
U političkim borbama dolazi do instrumentalizacije smrti. Ali, ova instrumentalizacija stvara zabludu tek ako istorijska nauka ne izvede stvari na čistinu, ako se i sama, napuštajući istraživačku podlogu, svrsta na jednu od strana u političkom sukobu.
Od kritičkog pristupa prošlosti u velikoj meri zavisi kakva će biti politička kultura u jednom narodu: ona koja političkog protivnika tretira kao neprijatelja, koga treba i fizički uništiti, koja hrani žudnju za osvetom, i drži društvo u stanju latentnog građanskog rata. Ili ona, koja se temelji na konkurenciji različitih ideja i njihovoj toleranciji u ime opšteg dobra. Odnosno, na promenljivosti i smenljivosti politički organizovanih predstavnika tih ideja.
Nastavlja se