Foto: D.R. Stari plavi išarani kiosk, poznat kao “poštansko sanduče” i stolica privezana kanapom za njega, čekaju da “čika Aca” dođe na svoje radno mesto, gde on još od 1958. godine čisti Beograđanima cipele na Slaviji.
Aflan Sulejman, ovaj šezdesetosmogodišnjak, sa 60 godina „radnog staža”, ostao je jedan od trojice čistača cipela u celom Beogradu.
Međutim, kako mušterija za čišćenje cipela, koje košta 300 dinara, nema puno, živi veoma teško. Uz par prodatih pertli i uložaka za obuću, tek po neko čišćenje cipela i celo jutro na Slaviji, zaradi nešto malo novca za sebe i “Sultaniju”, kako zove svoju ženu.
“Ovo je nekada bio dobar posao, za vreme Tita. Tada je moglo pristojno da se živi od ovoga, sada više ne valja”, kaže Sulejman.
Njegova žena, koja mu često pravi društvo na poslu, dodaje da ovo jeste lep posao, ali ne i kad ti daju jedan mali kiosk i ostave te napolju na vetru i snegu.
“Kad je hladno mi ne radimo- ne postoje uslovi za to. A od čega mi tada da živimo”, objašnjava “Sultanija”.
Kada je Aflan sa osam godina počeo da radi na Slaviji, šezdesetih godina, Beograđani su čekali na red da očiste cipele. U tom starom, “Titovom” Beogradu, bilo je najmanje 500 čistača cipela, dok je njih desetak “našlo kuću” na ulicama Slavije.
“Svuda je bilo mrtvačkih sanduka”, govori on, misleći na sam kofer i u kojem stoji kompletna oprema potrebna za čišćenje cipela.
“Kao klinci smo bežali iz škole i dolazili smo ovde, na Slaviju. Ovde je u blizini bio bioskop, gledali smo tu često filmove. U to vreme znalo se da je Slavija mesto gde se čiste cipele, i tu je bilo i gomilu kafana, naravno, a kako su naši očevi često pili po kafanama, zvali su nas, klince, da preuzimamo radnje- da čistimo cipele”, objašnjava čika Aca kako je naučio da radi ovaj posao.
Tada je bilo najmanje tridesetak mušterija dnevno. Kod njega su dolazili i političari, i glumci, i doktori, a kako ističe Sulejman, uvek bi popričali usputno sa njim, kroz šalu.
Međutim, kada je početkom šezdesetih godina počelo građenje hotela Slavija, srušena je i radnja njegovog oca, koja je bila pored starog hotela, u koji se ulazilo iz Makenzijeve.
On je nakon toga više puta menjao lokaciju na Slaviji, a trenutno se nalazi na uglu Kralja Milana i Beogradske.
Početak proleća nije doneo ništa veću učestalost u odnosu na zimu. Danas je očistio jedan par cipela posle nekoliko dana, a kad je čistio prošli put ni sam se ne seća. Kako kaže, danas svi nose patike.
“Nema, ne ide više, svi nose patike, gde god se okreneš – patika. Evo, gledaj, patika, patika, patika, opet patika”, pokazuje Sulejman na obuću dok prolaze ljudi.
“Ja kad mušteriji očistim cipele, on je miran naredne dve nedelje. A šta ja da radim u međuvremenu kad danas svi nose patike. Zato i nema posla”, kaže čika Aca kroz smeh.
Kaje se što nije otišao na vreme “preko”, u inostranstvo, da radi bilo šta, sem ovo, ne bi bio na ulici, smatra on, i verovatno bi imao penziju.
Iako ima 12 i po godina radnog staža, fali mu još dve i po godine kako bi stekao uslov za penziju. Te godine može da “odradi” i kroz uplatu državi u iznosu od 1.600 evra.
“Oni mi traže da im uplatim 1.600 evra, a odakle mi? Ja nemam te pare. Dokle god me zdravlje drži ja ću da čistim, penziju nemam, tako da nemam neki izbor”, objašnjava Sulejman.
“Mi smo za kuću, nismo za napolje”, ponavlja “Sultanija”.
Sa negodovanjem kaže da sin jedinac radi kod privatnika, ali svakako mu nikada ne bi dao da čisti cipele, niti bi sin na to pristao.
On se za sada dobro oseća, a slobodno vreme provodi sa svojim unucima. Unuka, koja će uskoro diplomirati kao medicinski tehničar, planira da se zaposli u Nemačkoj, dok je unuk četvrta godina fakulteta.
Čika Acu možete pronaći na uglu Kralja Milana i Beogradske, na stanici gde staju trole, svakog radnog dana.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
