Glava u torbi 1Foto: FoNet/ Aleksandar Levajkovic

Prvi kolumnisti bili su Gordana Logar, Borka Pavićević, Radivoj Cvetićanin, Mihajlo Kovač, Vidosav Stevanović i Nikola Burzan. Ovim autorima ubrzo su se priključili i Boško Mijatović, Vladimir Gligorov, Vasko Ivanović i Aleksandar Nenadović.

Neki su izdržali mesec-dva. Neki godinu-dve. Neki, bukvalno, i do poslednjeg dana života, kao Nikola, Vasko i Saša Nenadović. Sada im se pridružila i Borka Pavićević.

Pokušavam da se setim kad smo se upoznali. Teško to ide kad imate utisak da nekog poznajete celog života. Nije to bilo ni onda kad je bila najmladji član žirija BITEF-a, kad je “Beograd postao svet” bar u pozorišnom svetu. Nije ni onda kad ju je Mira Trailović pozvala da dođe u Atelje 212, ni kad je osnovala svoje pozorište Nova osećajnost. Sretali smo se u Beogradskom dramskom pozorištu dok je tamo bila umetnički direktor, pa i na predstavama kojima je, zajedno sa LJubišom Ristićem i Dušanom Jovanovićem, premrežila čitavu Jugoslaviju. Sve je, čini mi se, ipak krenulo kad se iz Beogradskog kluba intelektualaca, onih koji su pružali otpor ludilu nasilja, rata, šovinizma, klerikalizacije, rađao Centar za kulturnu dekontaminaciju, dakle pre više od četvrt veka. Ubrzo je to postala jedna od oaza malobrojnog, ali tvrdoglavog, plemena pobunjenika. Brojne tribine, promocije, izložbe, predstave koje su ubijale strah i ulivale kakvu-takvu nadu da sve još nije propalo. Onda je, u svom domu, pravila nezaboravne večere. U društvu, najčešće, Mihajla Mihajlova, Jovana Ćirilova, Zdravka Greba, Mirjane Miočinović, Tanje Petovar, Srđana Bogosavljevića, Jelene Trpković, Borke Cerović, An Mari Bustrom, Nadežde Gaće, Ljiljane Dufgran, Brane Grbić – vodile su se maratonske diskusije i tragalo za izgubljenim vrednostima.

Pokušavam da se setim šta se sve događalo u tom Centru u Birčaninovoj ulici. U početku bilo je čak ideja da počne da se radi u jednoj napuštenoj mrtvačnici u Kliničkom centru Srbije, taj prostor bi bio pravi simbol očajanja i nemoći, jer se, kako je to jednom rekao reditelj Oliver Frljić, “kao i kod Antigone, još uvek spotičemo o leševe koji nisu dobili pravo da budu ukopani”. Zato se tu toliko govorilo o Aleksandri Zec, Rajhlu Kiru, porodici Bogujevci, Ivanu Stamboliću, a NJene kolumne iz Danasa se selile na televizije, druge novine, društvene mreže, knjige. Moto je postao Blohova poruka Cilzdorfu: “Pokažite mi nemačke antifašiste i Nemačka će biti spašena”!

Pokušavam da se setim kad joj je bilo najteže. Da li kad je prva reagovala na dijagnozu Mire Marković da je glumac Rade Šerbedžija “samo jedan provincijalni smutljivac i frustrirani folirant”, pa “nema smisla da Beograd sam od sebe pravi smetlište za sav intelektualni i moralni otpad iz bivših jugoslovenskih republika”? I dok je na javnoj sceni te olovne 1997. godine vladao muk, šok i strah, Ona se dohvatila svog najjačeg oružja – kolumne “Postdejtonska moda” i uzvratila: “U prisustvu šerbedžija je očigledno da vlast Savezne Republike Jugoslavije, vlast u kontinuitetu jeste antijugoslovenska. Vlast u kontinuitetu jeste nestajanje ljudi u Štrpcima, etničko čišćenje sela u Sremu, Dafiment banka, granica kod Šida, Soča im je daleko, deložacije, mahanje dečjim pasošem, ubistvo deteta, romskog deteta, zato što je Rom, na kućnom pragu…” Onda su i drugi progovorili, a Danas ostao bez struje i papira. Ipak, najstrašnije je bilo 16. jula iste godine kad je Šešeljev telohranitelj pretukao NJenog Nikolu u studiju BK televizije. Ona, koja je sebe trošila nemilice i uvek bila spremna za barikade (nomen est omen), bila je vrlo osetljiva i zabrinuta da zbog NJe ne stradaju porodica, prijatelji, saradnici. Razgovarali smo da napusti Beograd, da se odmori, smiri i da neko vreme ne piše. Otišla je. Međutim, na dan kad je tekst trebalo da ide u štampu, dobio sam faks od NJe. Nisam mogao da verujem: kolumna napisana rukom, nečitljiva, kao da je završila medicinu a ne dramaturgiju. Nekako sam je dešifrovao, jer znam da joj je bilo važno da poruči: Ima nas, ima, gospodine Bloh!

Pokušavam da se setim kakve je sve etikete zaradila. Bila je strani plaćenik, ustaša, izdajnik, provokator, otpadnik, balija, veštica, komunjara. Ipak, dajem prednost piscu koji je objavio da je Ona “lišaj na stablu srpske kulture”, a nikako ne mogu da zaboravim ni onog nesrećnog ministra kulture koji je 1993. celu delegaciju nezavisnih beogradskih intelektualaca koja je otišla u Francusku sa vapajem za mirom (u kojoj su bili i Bogdan Bogdanović, Mirjana Miočinović, Goran Marković, Nikola Barović) nazvao “nadrealističkom kloakom”, odnosno “pacovima iz pariske kanalizacije”.

Pokušavam da se setim šta se sve događalo tog nestvarnog 27. maja 2011. u Konjicu. Otvoren je Bijenale savremene umetnosti Time machine u bunkeru koji je koštao pet milijardi dolara, građenom tri decenije, u kome je 350 ljudi moglo mesecima da živi nakon atomskog napada. Ova izložba postala je prvorazredni evropski kulturni događaj. Sem domaćina, u njegovoj realizaciji učestvovali su i Turska, Crna Gora i Srbija. Bio je to najznačajniji i najveći projekat Srbije u međunarodnoj kulturnoj saradnji u poslednjih dve-tri decenije. Pozdravljajući prisutne (kao tadašnji ambasador u BiH), poručio sam im da će se u bunkeru suočiti sa “miksom istorije kao farse, kao tragedije, kao apsurda, kao zločina, kao genijalnosti, kao umetnosti”. Predstavljeni su radovi umetnika iz Nemačke, Velike Britanije, SAD, Holandije, Turske, Slovenije, Hrvatske, Srbije, Crne Gore, Bosne i Hercegovine, Švajcarske, Egipta, Austrije, Bugarske, Finske, Rusije, Albanije. Od umetnika iz Srbije učestvovali su Dragoljub Raša Todosijević, Siniša Ilić, grupa Škart, Ivan Petrović, Bojan Jovanović, Smilja Ignjatović, Milica Tomić, Branimir Stojanović. Na kraju pozdravne reči, posebno sam istakao doprinos Sarajlija Ede Hozića i Ninoslava Verbera, kao i našeg Branislava Dimitrijevića za uspeh celog poduhvata u ovom bosanskom gradiću. Kad sam završio, odmah su usledili bučni protesti. Pre svega onih koje sam spomenuo. Zamerili su mi što nisam spomenuo još jedno ime, bez koga ne bi bilo tog bijenala, a ceo njihov trud bio bi uzaludan. Kako sam tada mogao da im kažem da mi je baš Ona sugerisala koga treba da spomenem?

Pokušavam da se setim koliko je teška NJena crna torba od koje se nikad nije odvajala – ni u restoranu, ni na premijeri, ni na prijemu. Jednom sam hteo da joj pomognem, ali sam jedva podigao torbu. Pitao sam je šta krije u njoj. Odgovorila je da su tu uobičajene stvari: novčanik, telefoni, ključevi, beleške, olovke, cigarete. Nisam joj verovao. Svako ko je, poput mene, bar jednom digao tu torbu zna da sam u pravu. Da nešto tu ima moglo naslutiti iz imena njene kolumne: Glava u torbi. I u tome se krila tajna njene neverovatne hrabrosti, energije, upornosti.

Pokušavam, kažem, da se svega setim, ali ne ide. Odustajem!

Ona zaslužuje bolje.

Rekli su o Borki:

Rade Šerbedžija, glumac

Borka je bila za mene jedan od glavnih kreatora umjetnosti i društvene angažiranosti cijele generacije koju ja pamtim, od moje mladosti, pa do danas. Ona je bila ta žena, borac, koja je znala da kulira stvari, kao što kažu među filozofima, da tumači svijet, a radi se o tome da se on izmjeni… Borka je bila filozof i revolucionar i baš je bila jedna od najistaknutijih predstavnika naše generacije. Volio sam je i kao prijateljicu i poštovao sam je. Imao sam sreću da zajedno sa njom radim teatar nekoliko puta. Najpre uz LJubišu Ristića i uz KPGT čiji je ona bila poklonik i prijateljica i jedan od naših aktivista, naše neke kulturne revolucije… Borka je bila i neustrašiv borac za ženska prava i uopće borac za ljudska prava, beskompromisna, hrabra, pametna i pravedna.

Ivan Medenica, umetnički direktor Bitefa

Borke Pavićević sećaću se po njenom prodornom i snažnom glasu, koji nije bio samo njena telesna, već i karakterna i društvena osobina. Ona je bila jedan od najprodornijih, najsnažnijih i najdoslednijih Glasova ovog društva protiv svih nepravdi, gluposti i rugoba koje je ono činilo i čini drugima, ali pre svega sebi samom. Borku ću, naravno, pamtiti i kao uzor i najvernijeg saborca, do doslovno njenog poslednjeg daha, u svim razmišljanjima o Bitefu.

Glava u torbi 2
Ivan Medenica Foto: Nenad Šugić

Borkina snažna vezanost za Bitef je višestruka, od saradnje s Mirom Trailović i Jovanom Ćirilovim u njegovom osmišljavanju tokom dugog niza godina, preko vođenja razgovora s umetnicima na Bitefu, do praćenja Bitefa u kolumnama, formalnim i neformalnim razgovorima… Borka je, kao i Mira, bila inicijator i/ili rukovodilac brojnih značajnih pozorišnih institucija, akcija, manifestacija, takođe izrazito emancipatorskog karaktera. Ako se, zbog te snage, preduzimljivosti i istrajnosti, za Miru kaže da je bila „buldožer u vizonu“, za Borku se može reći, a imajući u vidu dugačke haljine koje je rado nosila, da je bila „buldožer u kaftanu“. Neka joj je večna slava.

Oliver Frljić, pozorišni reditelj

Iako pripadamo različitim generacijama, Borka Pavićević bila mi je i ostala drug i suborac, neko od koga sam naučio važne kazališne i etičke lekcije. Ako je nešto predstavljalo i predstavlja bitnu razliku u moralno i politički devastiranim postjugoslovenskim društvima, onda je to bila Borka.

Glava u torbi 3
Frljić Foto: Miroslav Dragojević

Njen kritički glas nije se čuo samo u miloševićevsko-vučićevskoj Srbiji, nego i u vječno hadezeovskoj Hrvatskoj, ali i puno dalje. Zahvaljujući Borki, ratni zločin je dobio svoje pravo ime, bez obzira na to pod kojim se nacionalnim predznakom pokušao skriti. Borka, hvala ti za sve.

Slobodan Šnajder, pisac

Zaista davnih dana, u pučkoj školi, nastavnica nas je okupila oko slike koju je jedan od nas netom naslikao a na kojoj je dlanom nešto pokrila. Nacrtan je bio neki kaos i to vrlo prijetećim, tamnim bojama. No kad je nastavnica podigla svoj dlan, vidjeli smo jednu malu, bijelu kuću. I to je sada bila posve drugačija slika. Kaos nije manje prijetio, ali su njegove šanse da sve preplavi i proguta bile smanjene. Odjednom je slika dočarala borbu koja nije sasvim bez izgleda: bijela kuća taj je kaos nekako organizirala, utoliko porazila. .

Borka bila je takva kuća kaosu nasuprot: azil, oslonac, a u mom posebnom slučaju, barem pola stoljeća, i un personnage combatant, suborac. Ona je bila arhimedska fiksna točka o koju se mogao osloniti cijeli jedan protu-svijet, tako u svemu različit, upravo suprotan svemu onome što danas slavi svoje pobjede. Ulaznicu za javni život,i kakvo-takvo javno postojanje, Borka plaćala valutom osobnog rizika, što je jedini pravi kriterij za pitanja istine i laži u društvenom angažmanu. Dakako, to ne ukazuje na neko sretno doba. „Nije nesretna zemlja koja nema heroja, pisao je Bert Brecht, već je to ona kojoj su heroji potrebni.“

Žalimo za Borkom, ali je prežaliti nećemo moći.

Irfan Mensur, glumac

Mislim da je jedna od prvih predstava rađenih u Centru za kulturnu dekontaminaciju bila predstava u kojoj sam igrao sa još nekoliko mladih glumaca i gde je, naravno, glavna kapisla za sve što se događalo bila Borka Pavićević. To je bila naša jedina pozorišna saradnja, a posle toga smo se viđali po promocijama i krugovima koje podržavao CZKD. Znam da me je podržala i javno, a i privatno me je zvala nekoliko puta vreme događaja koji nisu bili baš prijatni za mene i za javnost, pogotovo ne onu koju ja ne priznajem ni dan danas, a čini mi se ni da je Srbija ne priznaje a to je 1992. godina. Tako da je naša veza, na neki način, bila i tajna a i javna.

Glava u torbi 4
Irfan Mensur Foto: Miroslav Dragojević

Ona je izuzetan i jedan od vodećih intelektualaca Beograda, za mnoge ljude koje su javne ličnosti koje se tako predstavljaju ne smatram da su to, ali Borka je, zaista, bila jedan od predvodnika intelektualnog Beograda, onog šarmantnog i pravog…

Zlatko Paković, pozorišni reditelj

Otišla je velika Borka, borka za emancipaciju građana i pozorišta. Otišla je zauvek samo iz svog života. Duboki i veličanstveni trag ostao je za njom među nama.

Mehmed Slezović, akademski slikar i univerzitetski profesor iz Novog Pazara

Lavovski je živela i lavovski se borila. Rečju, delom, akcijom. Malo je reći da će iza nje ostati velika praznina koju nije moguće ispuniti. Stara garda se osipa, a podmladak se ne regrutuje. Neka Bog da mir njenoj duši koja će sa neba kao svetlosno telo motriti sa zebnjom ono što se dešava dole na zemlji.

close
Glava u torbi 5

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.