Gligorijević: Korona kriza polako vraća poverenje u medije 1Foto:Medija centar

S druge strane, nije posao građana, već institucija da se brinu o bezbednosti novinara. U tom smislu, treba raditi na podizanju njihove svesti. Nedavno sam naletela na tvit, povodom spiska organizacija kojima se sada pretresaju računi zbog sumnje u pranje novca i finansiranje terorizma: „Šta hoće ovi novinari, oni bi da guraju nos u imovinu političara i da broje stanove, a njih ne sme da dira niko?“ Pa, kako bih vam rekla, sumnjam da je autor tvita imao dobru nameru, ali na dobrom je tragu: da, posao novinara jeste da kontroliše nosioce moći, a nas niko ne sme da dira sve dok radimo u skladu sa zakonom i etikom profesije, kaže u intervjuu za Danas novinarka i urednica nedeljnika Vreme Jovana Gligorijević.

* Koji su najveći izazovi i prepreke u radu medija koje smatramo nezavisnim i kako biste objasnili šta takve medije razlikuje od ostalih?

Izazovi su već gotovo deceniju identični – odoleti pritiscima i opstati finansijski u vremenima kada isti oni koji pritiskaju medije, pritiskaju i oglašivače, pa zatvaraju tradicionalne vidove finansiranja. Takođe, ogroman je izazov opstati i ostati veran tradicionalnim vrednostima na kojima smo izgradili kredibilitet, a u isto vreme ispratiti i usvojiti sve inovacije u medijskom poslu. Tu mislim i na način plasiranja sadržaja i na modele finansiranja. I tu dolazimo do problema koji se ogleda u manjku ljudstva, jer ljudi baš ne hrle da rade u slabo plaćenim profesijama. Iz tog problema proizilazi hronični umor, baš kratak životni vek i bizarna činjenica da se baš dobro snalazite na grobljima, jer su vam tamo kolege.

Gligorijević: Korona kriza polako vraća poverenje u medije 2* Kakav je odnos građana prema takvim medijima? Da li Vam se nekad čini da su oni, zbog medijske slike kakvu imamo, izgubili poverenje i u medije koji se drže rada u interesu javnosti i kako se to odražava na njihovu snagu?

Ovakav utisak sam imala pre pandemije, odnosno epidemije korona virusa u Srbiji. A onda se pojavio niz situacija u kojima građani više nisu imali kome da se obrate osim medijima. Ljudi kojima je neko preminuo od korone, pa ne mogu da dobiju medicinsku dokumentaciju, oni koji ne mogu da dođu do rezultata testa, roditelji dece sa autizmom, ljudi iz unutrašnjosti koji su smešteni na Sajmu, dobili otpusne liste, a njihovi gradovi ne znaju proceduru za slanje sanitetskog vozila kojim bi ih vratili kući… Ljudi kojima su načinjene razne nepravde.  Pa, niko od njih se nije obraćao ni Pinku ni Informeru, nego nama, tzv. nezavisnim medijima. Ima onaj snimak s kraja vanrednog stanja, kad je SNS pravio „bakljade“ na krovovima zgrada. Stanari žele da ih oteraju, svađaju se s njima i čuje se ženski glas koji kaže „Zovite N1!“ Ne policiju, ne neku instituciju, ne RTS, nego N1. Mislim da to govori dovoljno o odnosu građana prema nezavisnim medijima. Možda se poverenje, zbog hajki kojima smo izloženi, i izgubilo u nekom momentu, ali ova kriza ga polako vraća.

* Kada se osvrnete na različite periode tokom Vašeg bavljenja novinarstvom, a sigurna sam da nikad nije bilo lako, kako ocenjujete ovaj trenutak? Kakve posledice je po Vaš rad proizvelo trenutno medijsko tržište koje očigledno dugo nije bilo ovako podeljeno u načinu izveštavanja i odnosu prema samim principima profesije? 

Tačno, nikad nije bilo lako, ali mi nikada nije toliko često kao sad padalo na pamet da odem iz profesije. Ne zbog tržišta, niko u ovaj posao ne ulazi zbog para, nego zbog ozbiljne krize smisla bavljenja novinarstvom. Na primer, imamo ono čuveno pravilo dve strane. Jedna strana nikad nema problem da vam odgovori na sva pitanja, ne ljuti se (bar ne mnogo) ako su vaša pitanja neprijatna. Druga strana spušta slušalicu kad čuje iz koje redakcije zovete. I onda ste vi osuđeni na jednostrano izveštavanje, koje nije u skladu sa pravilima profesije. Takođe, pogledajmo kako naš rad izgleda za vreme epidemije – ako izveštavate istinito, možda, kao Ana Lalić, zanoćite u zatvoru. Ili treba u svakom gradu da imate izvor koji će vam preko Signala slati broj novoinficiranih u danu. To nije normalno, da za jednu prostu informaciju, od koje možda bude jedna i po rečenica u tekstu, vama treba 17 izvora, kalkulator i eksel tabela.  Nije normalno da se ljudi plaše da vam se jave na telefon, da prave neke anonimne mail adrese sa kojih vam šalju dokumente. To jeste uobičajeno kada radite na osetljivim temama kao što su kriminal i korupcija, ali u oblastima koje ja pratim, to je potpuno nenormalno. I naravno, nema načina da proverite to što dobijete, nego glumite psihologa i profajlera da procenite koliko vam je izvor pouzdan pre nego što nešto objavite. Još jedna besmislica je to što imam utisak da je svaki moj tekst postao tumačenje stvarnosti, jer nosioci vlasti imaju tu sklonost da iskrivljuju realnost ili da namerno govore nerazumljivim jezikom, da tvrde kako mi za neke stvari nemamo zakonska rešenja i onda mi 70 odsto teksta ode na tumačenje šta je zapravo premijerka rekla kad je mantrala „bidžiaj, sanšur, pi si ar“, ili na prepričavanje zakona za koje ona tvrdi da ne postoje. To baš i nije novinarstvo, složićemo se. I onda, kako nemati krizu smisla?

*Nije nova tema da su ljudi, s pojavom portala i pristupa svemu na klik, izgubili naviku da plaćaju medije, tiraž štampanih medija značajno je opao. Mislite li da je spremnost građana da finansijski podrže nezavisne medije sada na takvom nivou da možemo biti optimistični da će takva praksa zaživeti u skorijoj budućnosti?

To je proces koji mora da ide u dva smera: jedan je podizanje svesti građana da su nezavisni mediji dužni samo njima – građanima, a drugi je menjanje svesti nezavisnih medija. Imam utisak da mi, kad tražimo finansijsku podršku građana, imamo osećaj sramote, kao da prosimo. A suština je da je to jedini potpuno transparentan model finansiranja i jedini model koji zaista garantuje potpunu nezavisnost. Iako radim u vrlo tradicionalnom mediju – štampanoj periodici – vrlo sam svesna da i mi moramo da se menjamo, a da u tom procesu već kasnimo. Nedeljnici širom Evrope nalaze načine da animiraju građane, sa naglaskom na mlade, tako što ih privlače načinom izveštavanja, dodatnim proizvodima ili uslugama. Šta znam, znam nekolicinu ljudi koji iz želje da finansijski pomognu, svakog četvrtka kupe po dva-tri primerka Vremena. Naravno, malo je takvih, ali jeste neka baza od koje bi se moglo početi. I da ne zaboravim: neophodan uslov za finansijsku podršku građana medijima jeste da građani budu digitalno i finansijski pismeni. Da nauče kako da bezbedno i uz dva klika finansijski podrže medije.

* Mogu li nezavisni mediji bez podrške građana i da li smatrate da odnos vlasti prema jednima direktno utiče i na odnos prema drugima i obrnuto?

Odnos vlasti prema građanima i prema nezavisnim medijima je isti – od nezainteresovanosti do upotrebe prekomerne sile. U tom smislu, potpuno je nebitan za odnos između medija i građana. Ne, ne možemo bez podrške građana, ali mi ne pričamo o tome da mi uzimamo pare od građana pa radimo sa tim novcem šta hoćemo. Suština tog odnosa je: ako donirate novac nezavisnim medijima, zauzvrat dobijate, odnosno, sami sebi omogućavate tačne, proverene informacije, objektivne analize i poštene zaključke na osnovu kojih donosite ispravne odluke o sopstvenom životu i otporniji ste na sve koji žele da vas prevare, od multi level prodavaca koji vas smaraju na fiskni telefon, do predsednika i premijerke.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.