Foto: N1

Naravno, lakše je pokrenuti neku kampanju i s vremena na vreme pričati o ćirilici… Pri tome je potpuno zanemarena jezička kultura, odnosno nekultura, u medijima sa državnom frekvencom čije su emisije pune prostakluka, govora mržnje, verbalnog primitivizma ispod svakog civilizacijskog nivoa – kaže u razgovoru za Danas lingvista Ranko Bugarski, profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, na konstataciju da je fokus naše jezičke politike na tome kojim pismom ćemo pisati, a ne šta ćemo pisati i govoriti. Međutim, kako dodaje, Ministarstvo kulture i informisanja nije nadležno za tako prostački jezik u sredstvima informisanja, „ali jeste nadležno za pisanje zakona o jeziku i pismu“.

* Ministarstvo je pritom istupilo sa predlozima o merama zaštite ćirilice bez prethodno sprovedenih istraživanja o upotrebi dva pisma. Kako je to moguće?

– Moguće je kad vam je motivacija više politička nego kulturna ili stručna. Lakše je da se izađe s tim predlogom, da se uberu neki poeni, i sa strane ministarstva i sa strane tih nacionalnih lingvista, ali i još nekih ustanova kao što je Zavod za proučavanje kulturnog razvitka Srbije. To je otprilike isti krug političara, istoričara, srbista koji su radili Strategiju razvoja kulture. Nema tu interesovanja za prava istraživanja, već se koriste podaci od pre nekoliko decenija. Prate se, recimo, procenti ćiriličnih i latiničnih knjiga, pa se izvuče zaključak da je ćirilica ugrožena. Kakvo je stanje stvari zaista, prema anketama, latinica u mnogim domenima preovlađuje, ali ne sa nekom ogromnom razlikom, ili se podjednako koriste oba pisma.

* Čini se da jezičku politiku u Srbiji vode isključivo srbisti, odnosno normativni gramatičari. Zar nije čudno što u ovoj oblasti nema stručnjaka iz drugih, prvenstveno lingvističkih disciplina?

– Oni su zauzeli, da ne kažem okupirali, tu poziciju, smatrajući da je sve što se tiče jezika i pisama isključivo njihov domen, jer oni su srbisti, kao što rekoste, normativni gramatičari, eventualno istoričari jezika. Oni smatraju da je to njihovo i da nema ko tu da se meša, pogotovo ne neki anglisti. Međutim, vaša primedba je sasvim na mestu, to je par ekselans materija kojom treba da se bave sociolingvisti i stručnjaci za opštu lingvistiku, posebno ljudi koji su se u nekoj meri bavili pitanjima jezičke politike i planiranja jezika. Naravno da ona ne isključuje srbiste, među kojima svakako ima onih koji se razumeju u jezičku politiku. Međutim, ovi koji predlažu ovakve mere koje podržava Ministarstvo uopšte nisu pokazali da su kompetentni.

* Treba li uopšte jezička politika da bude u nadležnosti Ministarstva kulture?

– Po mom mišljenju ne treba, mada je to i ranije bilo u njihovom domenu. Pitanje upotrebe pisama bi, po meni, trebalo da bude u nadležnosti Ministarstva pravde, Kancelarije za ljudska i manjinska prava, jer ovde je reč o uskraćivanju prava jednom ogromnom broju građana Srbije da se služe latinicom (što je direktno protivustavno i antievropski). To dakle nije srbističko pitanje, već je mnogo šire. Prilično sam siguran da nisu konsultovali nevladine organizacije, recimo Beogradski centar za ljudska prava, verovatno misleći da su oni jedino kompetentni. A stvar je jako ozbiljna, tiče se ljudskih prava i budućnosti građana i trebalo bi uključiti pravnike i lingviste koji su pratili jezičku politiku.

* Pitanje je da li uopšte znamo šta je jezička politika i planiranje. Kako biste opisali ovu lingvističku oblast?

– Jezička politika je u najkraćem politika jednog društva u oblasti jezičke komunikacije. U okviru jezičke politike trasira se budući razvoj društva ili regije, s obzirom na razne činioce, istorijske, aktuelne, demografske, etničke… s tim što se ta složena materija posmatra i proučava na jedan ozbiljan, dosledan i sistematski način.

Planiranje jezika je srodno tome, ali nije ista stvar. To je otprilike operacionalizacija jezičke politike. Na primer, država je u okviru jezičke politike rešila da nacionalni jezik bude srpski, a da su drugi jezici manjinski sa određenim pravima… Polazeći od toga, nastavlja se normiranje jezika, jer normiranje nije čin, nego proces, ono je uvek u procesu dorade. Ako takav jezik ima dva pisma, kao što je naš slučaj, onda je važan stav države prema tim pismima, ali i kako obezbediti da se oba pisma na optimalan način koriste u raznim domenima. U vreme informacione tehnologije, dobar primer planiranja jezika je obezbeđivanje softvera kako bi u elektronskim medijima oba pisma funkcionisala brže i efikasnije. Onda ne bismo imali izgovore da nam je u tom domenu samo latinica zgodna. Ispada, međutim, da je važnije reći da latinica nije srpsko pismo, čime se onda prelazi na jedan drugi neproduktivan teren, gde se sporimo da li je i ona srpska, što je potpuno irelevantno i samo skreće pažnju od pravih pitanja. Naime, nije pitanje da li je latinica srpska, nego je pitanje da li su i latinica i ćirilica pisma srpskog jezika. Na prvi pogled slično, ali lingvistički gledano, pismo na kome se neki jezik piše jeste i pismo toga jezika, iako se možda koristi čak primarno kao pismo nekog drugog jezika. Pisma ne pripadaju narodima, nego jezicima, ako se uopšte može govoriti o pripadnosti. Kada se tako postavi pitanje, onda je nemoguće reći da latinica nije srpsko pismo – evo vam Knez Mihailova.

* Da, suprotno tome, Knez Mihailova je za ćiriličare dokaz da je to pismo ugroženo. Pritom, česti su narativi o tome kako svi narodi čuvaju nacionalni identitet, pa se spominju japanski i još neki jezici, ali ne i turski, recimo, koji se danas služi latinicom.

– I rumunski, to su dva možda najpoznatija slučaja prelaska sa tradicionalnog turskog pisma na latinicu pod Ataturkom, i prelazak sa ćirilice na latinicu u Rumuniji.

* Ali ljudi u tim zemljama nisu osetili da time gube nacionalni identitet…

– Nisu Turci manje Turci nego što su bili, kao ni Rumuni. Ma, te priče samo zamagljuju prave probleme. A ovde i nije reč o zameni jednog pisma drugim, nego o naporednoj upotrebi dvaju pisama.

* Ipak, ako takve priče ne podržavate, vi ste protivnik ćirilice i srpskog naroda.

– To je tipično za svaki nacionalizam, ne samo u jeziku, a počiva na jednoj „ćepenačkoj“ psihologiji – mora se znati ko je ko, a naročito šta je čije, i ne može biti mešanja. U okviru takvog načina razmišljanja nije ni mogla da postoji Jugoslavija, jer je svaki narod morao da ima svoj identitet, koji narušavaju svi ovi okolo. Tako nije mogao da postoji ni srpskohrvatski jezik, a unutar srpskog nikako ne može biti i latinica. To je osnova svakog nacionalizma.

O kulturi dijaloga

* Kako biste opisali kulturu dijaloga među intelektualnim i naučnim radnicima, koja je najvidljivija u medijima. Čini se da se više ide sa namerom da se diskvalifikuje onaj s kim se raspravlja nego da se iznesu argumenti?

– Kultura dijaloga je na veoma niskom nivou, više se smatra normalnim učvrstiti sopstvene pozicije i sopstvene ideje, projekte, nego ulaziti u dijalog s nekom grupom sa drugačijim mišljenjem zarad opšte koristi. To je karakteristično za mentalitet ove sredine. Osnovna ideja u ovom slučaju je da se od promena sačuvaju jezik, kultura, tradicija, a produktivniji pristup bi bio da se čuva ono što je potrebno, ali da se jezik razvija i da se gleda u budućnost, jer tu ima više izgleda da se nešto uradi.