Foto: D. R.

To je rekla Dijana Dubović, jedna od četiri osobe koje su odlučile da podele svoju priču prilagođavanja pola, večeras na zatvaranju izložbe fotografija Aleksandra Crnogorca „TransBalkan“ u beogradskom Domu omladine.

Kako je Dijanina majka nestala sa teritorije Kosova i Metohije 1999. godine, a zatim otac umro, ona je veoma rano bila smeštena u Dom za nezbrinutu decu, gde se i dalje nalazi.

„Moja baka je bila i mama, i tata, i sve ostalo, tako da mi je značila njena podrška, ali to nije bila podrška. To je bilo klasično potiskivanje. Ona je rekla: Dobro, razumem te, ali moramo sad o tome da ćutimo“, objasnila je Dabović.

Nakon četvorogodišnje veze sa muškarcem, Dabović je odlučila da prizna sebi i drugima da je transrodna osoba.

“Posle četiri godine veze sa dečkom iz srednje škole, odlučila sam da priznam sve. To je bio moj okidač. Brinula sam da li će deca iz doma to prihvatiti. Rekla sam sebi: Dobro, Dijana, sve ćeš rešiti kao što si se svim u životu izborila. Bilo mi je veoma teško da pričam sa ljudima o tome”, opisala je Dabović početak prilagođavanja pola.

Kada je došla prvi put kod psihijatra, odmah ju je pitala da li poznaje neku trans osobu sa kojom može da priča. Imala je pitanja i bili su joj, kako je rekla, hitno potrebni odgovori.

Ona je tada upoznala Kristiana Ranđelovića u Gayten LGBT organizaciji.

Dabović do kraja ove godine mora da napusti dom, da se zaposli i završi fakultet i ne zna kako će sve to izgledati dok je i dalje u tranziciji.

“Ne znam kako će poslodavci reagovati i da li će prihvatiti. Pre nekoliko meseci kada sam bila na razgovoru za posao personalnog asistenta, na ugovoru je bio označen muški pol. Kako su me pitali za to, objasnila sam im da se nalazim u procesu promene pola. Nisam pozvana na drugi krug razgovora”.

Sa njom isto iskustvo deli i major Helena Vuković, čija je priča prilagođavanja pola dobila veliku pažnju javnosti.

“Tranzicija traje dve do četiri godine i to je vreme kada može da vam se desi jedan amozitet, kad neko vidi muškarca sa lične karte, a ženu ispred sebe. Meni se to desilo gomilu puta, odem na intervju, sve prođe super i nikad me ne pozovu. Zato guramo tu priču o promeni dokumenta i oznaci pola, to mora da se omogući već posle godinu dana terapije hormonima”, rekla je Vuković.

Ona takođe smatra da je važno koristiti reč “trans” umesto transrodna osoba, jer se upravo pod tim pojmom podrazumevaju i transrodne i transeksualne osobe.

“Transrodne osobe žive protivno sebi – one biraju da se uklope u društvo. Transeksualne osobe su one koje žele fizički da promene, to jest, prilagode svoj pol”, objasnila je ona.

Đura, čije je prethodno ime bilo Jovana, je bio na svojoj prvoj operaciji pre godinu i po dana. Nakon toga je obavio još jednu korekciju, dok sledeću planira u ponedeljak.

“Ja sam znao šta sam sa šest godina, potpuno mi je bilo jasno šta osećam, samo još nisam znao kako se to zove, koje je ime za to. Sa 20 godina sam odlučio da krenem tu priču. Imao sam sve informacije: znao sam sa kojom terapijom ću krenuti i kod kog hirurga ću ići. Međutim, kako sam tada krenuo i kod psihijatra, nisam isplanirao da će to trajati dugih šest godina, dok konačno nisam dobio saglasnost psihijatra da prilagodim pol”, objasnio je Đura.

Kako je ispričao, glavne nesuglasice sa psihijatrom ticale su se njegovog autovanja.

“Ja sam očekivao psihoterapiju, podršku, a ne da dokazujem kako se osećam. Glavni problem je bio što ja nisam znao kako da se autujem, i razmišljao sam o tome godinama svaki dan. Živeo sam tada sa majkom i znao sam da to mora da se desi. Ali meni psihijatar nije pružao rešenje kako to da uradim, samo je govorio da moram to da uradim. I na kraju sam to uradio, ali na ne baš najbolji način“, naveo je on.

Veoma dugo je na ulici bio jedno, a kod kuće drugo. Autovao se majci tek sa 25 godina i to u svađi, gde ja u naletu besa prosto rekao sve.

Kristian Ranđelović ispričao je večeras da se on autovao sam sebi sa tri godine kada je shvatio da ne piški kao njegov drug. Međutim, on je tek sa 19 godina ušao u proces prilagođavanja pola kao četvrta osoba koja je operisana u Beogradu.

“To je bukvalno bio eksperiment. I šta se tada desilo, moji roditelji su odlučili da sami izaberu moj pol i ja i dalje ne znam šta je to bilo. Zahvaljujući mojim roditeljima, moje telo se prilagođavalo dva puta. Drugi put sam izabrao ja. Moja najveća podrška su bili zapravo ljudi iz komšiluka. Ja sam bio onaj “mali” koji je voleo da igra fudbal, tako da su me zapravo, pre svega, komšije podržale tim “mali, mali”, rekao je Ranđelović.

Kada je išao u školu, objasnio je, to nije bilo toliko bitno i misli da to tad nije bilo prepoznato na taj način. Pretrpeo je nekoliko puta batine, a jednom ga je pregazio i ceo razred, bukvalno su pretrčali preko njega.

„Kada se to desilo, postalo je veoma jasno da ja nemam kako da se branim, a nemam ni oca i majku koji će doći u školu. Ali sa druge strane, tada me je i određen deo razreda prihvatio zato što su shvatili da sam drugačiji”, naglasio je on.

Foto: D. R.

Izložba „TransBalkan“ Aleksandra Crnogorca, koja je bila otvorena u Domu omladine od 4. februara do danas, se bavila preispitivanjem problema transrodnih ljudi iz Srbije i regiona i ističe vidljivost društveno marginalizovane grupe.

Kroz intervjue, koji su izloženi pored fotografije sagovornika, posetioci izložbe su mogli da se informišu o životu i problemima kroz koje transrodne osobe prolaze.

Povezani tekstovi