Foto: Matea Milošević/Univerzitetska biblioteka "Svetozar Marković"

– Pisao bih reči, kako se u Beogradu najviše čuju strani jezici… ali pardon. Tu sam slagao, jer se u Beogradu najviše čuju ženski jezici, a u žene, opet nipošto ne valja dirati, osim ako čovek nije kakav visoki novosadski političar „Branikovske“ brandže. Ali, za nas male ljude to nije, jer, znaš, žena je žena – izgrdiće te gore no pokojni šabački „Liberal“ – samo je jedan od primera.

Situacija je tada u društvu bila poput današnje, određeni mediji subjektivno stoje uz vlast, pa narodu „mažu“ oči i nameću građanima mišljenje političara koji su na čelu vlasti, ne dozvolivši im da imaju pravo na svoje lično. Međutim, obrazovane ličnosti su odlično znale razliku između subjektivnih i objektivnih medija, a neki dovoljno hrabri školovani ljubitelji pisane reči su komentarisali:

– Kad bih hteo da vređam vlast, onda bih napisao kako neki kraljevski sekretar prima 1000 talira godišnje, a vrši dužnost pisarsku. Ali, pošto nemam volje da idem s one strane brave, onda neću ni da pišem o tome, pa dodali.

– Pisaću Vam kako „Branik“ više ne laže, kako katolički fratri šire pravoslavlje u Dalmaciji i Makedoniji, kako se rektor naše velike škole više ne meša u đačke poslove, kako su opet povraćeni svi oni valjani praktikanti što su bez uzroka pootpuštani, navodi anonimni predstavnik medija u jednom delu teksta.

Kako je štampano izdanje bilo prilagođeno za sve građane, posebno interesantan deo je onaj posvećen poučnim citatitma, koji se koriste i danas.

– U sreći sam sebe ne poznaješ, a u nesreći tebe niko ne poznaje; Teško je pametno zboriti, ali je još teže pametno ćutati, pisalo je u rubrici „Kapljice“.

Najmlađem sinu velikog župana Stefana Nemanje i Ane Nemanjić, kćerke carigradskog imperatora Romana, Rastka Nemanjića odnosno Svetog Savu su novinari ovog lista opisivali kao „Viteza“ koji se borio za dobrobit naroda, te se zalagao da „Zemlja srpske slave procveta knjigom i školom“.

Međutim, uprkos tome, siromašniji sloj društva se nije školovao, već onaj imućniji, što je odgovaralo i tadašnjoj vlasti.

– Da se dođe do propale vlasti, i nitkovluk suva zlata vredi. Što ti smeta sve ruši i kaljaj, pa i kućnog praga ne poštedi. Na sve strane postavljaj špijune, ako ni to ne bi dosta bilo: Ti podmetni drugom malo – bune – načelo je liberalsko staro: Da „cilj sredstvo uvek osveštava“ , navodili su novinari u ovom „književnom proizvodu“.

Nikada srpski narod nije bio tako složan, odlučan, istrajan kao tokom ratova od kojih su i danas ostale posledice, kako na grad, tako i na građane. Ipak, i tada su postojale zajedljive ličnosti koje su spletkarile, i uživale kvarivši „bratske“ odnose u zemlji.

– I ceo narod srpski, kao da dušom danu, ko da mu spade jaram vlasničke ćudi divlje, i stara ljubav naša zablista jače, življe. I sve se boljem krenu, jer ljubav srcu gove, a ceo narod beše željan ljubavi ove. Ali se diže talog uličarskog sveta, kom lepa sloga naša prljavu poslu smeta – navodi se u listu.

Krah tamošnje vlasti bio je upoređivan sa padom konja, a evo i zbog čega.

– U jahanju konja najpre dolazi pad, pa onda povreda, a u drugoj vrsti jahanja (vlast) najpre dolazi povreda, pa tek onda pad.

Čelnici tadašnjih političkih stranaka u usponu opisivani su kao ljudi koji su „kadri da srožavaju žensku čast i sreću drugih ljudi“, te su se pitali da li bi iko mogao pomisliti da oni i nisu stvoreni da se izlažu, nego samo da se ulažu i da izlažu.

Takođe, zapadne sile nisu bile za slogu na Balkanu, dok je sa druge strane Rusija opisivana isto kao i danas, odnosno kao “zemlja zaštitnica“.

– Čovečiji pojam o sreći, merilo je njegove vrednosti; Ako te sreća čini radostnim, nesreća te čini mudrim, a onda mudrošću opet postigneš radost – odabrane su „kapljice“, koje su ulepšavale ovaj informativni list.

Celokupna izdanja mogu da se čitaju na linku Narodne biblioteke.

„Bič“ su bile novine za šalu i satiru. Vlasnik je bio S. Lukin Lazić, a odgovorni urednik Dragoljub Mirosavljević. List je izlazio jedanput nedeljno, od aprila 1889. do oktobra 1890. godine. Novine su bile ilustrovane sa oštrim satirama. Među saradnici bili su Milan Petko Pavlović, Vojislav Ilić stariji, Nikola Simić.

 List Danas svakoga dana prelistava glavne vesti na današnji dan pre 80 godina, tačnije 1939. godine. Predmet analize su dnevni listovi Vreme i Pravda, koji danas ne postoje. Pošto zbog božićnih praznika na današnji dan ovi listovi nisu izlazili, napravili smo izbor iz druge stare štampe. Ideja jeste da se čitaoci vrate u prošlost, da sa vremenske distance vide kako su izgledale vesti, ali i kako su novinari, pa i sami sugrađani, razmišljali u Srbiji u turbulentnom periodu između dva rata i pred sam početak Drugog svetskog rata. Pored političkih vesti, objavljivaćemo i društvene, ekonomske, ali i vesti iz domena zabave i sporta.

Projekat je realizovan u saradnji i uz materijal iz digitalne arhive Narodne biblioteke Srbije i Univerzitetske biblioteke „Svetozar Marković“.

Povezani tekstovi