Kako je Smederevo ostalo bez SOS telefona

To je ujedno i vreme kada se društveni aktivizam kod nas masovno širi, pa se, osim u prestonici, širom Srbije osnivaju različite mreže, nevladine organizacije, koordinacioni odbori za preventivno delovanje… Lidija Topić, magistar sociologije i penzionisana naučna saradnica u Institutu društvenih nauka u Beogradu, bila je među najangažovanijima kada je reč o radu SOS linije u Smederevu.

Formiran je na inicijativu jednog kruga žena u Smederevu, sa namerom da se bave konkretnim problemima i pruže pomoć žrtvama nasilja. Radilo se tri sata dnevno, od 18 do 21 sat, a ženama su, tokom nešto manje od deset godina, pružale psihološku podršku, savete ili informacije o tome kako da postupe i kroz institucije potraže pomoć i zaštitu. Po pravilu, angažman je bio volonterski, u uslovima toliko lošim da je na kraju zbog toga linija i ugašena:

– Dobijali smo od opštine prostor, sredstva za račune za struju, vodu i telefon što nije bio problem jer su uglavnom zvali nas. Došli smo u situaciju da u tom prostoru u kome smo radili nismo više mogli da sedimo, bila je opasnost da ćemo poginuti od struje, pošto je kišnica prolazila kroz sijalicu… To je pucalo, a grejale smo se električnom grejalicom. Na kraju je ispalo da je prostor nemoguć za rad, neuslovan… Išli smo za pomoć kod gradonačelnika, da nam zameni prostorijesa onima koje je imao ASNS, bili smo u istom Tržnom centru Nadvožnjak. Oni nikada nisu bili tamo. I kada su imali sporadične sastanke pozajmljivali su naš sto. Definitivno nisu bili u nekoj velikoj akciji.

Gradonačelnik nam je rekao da smo mi nevažne, da je nas malo, misleći na nas volonterke, ni ne videći uopšte celu priču, a da su oni vrlo važni (ASNS) i da imaju 7.000 članova sindikata, da idu izbori i da ne može da prokocka takvu mogućnost. I tako se jednostavno ugasimo – seća se Lidija Topić.

Kako je bila zadužena za odnose sa javnošću, na neki način, ona je ostala upamćena kao znak prepoznavanja SOS linije u Smederevu.

I dan danas, kako kaže, prilaze joj žene. Frustrirajuće je kada žrtvama ne možete da pomognete, dodaje Lidija Topić i tvrdi da je takva linija i dalje potrebna jer telefoni tog tipa rade u čitavom svetu i sigurno imaju svrhu.

– Mnogo žena nema kome da se obrati. Ne mogu kod advokata, Centar za socijalni rad takođe očigledno ne može sam da obuhvati sve potrebe. Pritom, SOS linija nije ona klasična ustanova. To je telefon, gde se mi ne vidimo, samo pričamo. Nema straha, razmišljanja žrtve o tome šta će i kako da kaže. Pre svega, važno je osnaživanje nje, kao žene. Da joj poručimo: Nisi ti bez ikakvog značaja, važna si. Zato što si ti majka, ti radiš, znaš šta treba. Ti možeš. U tom smislu je važno, da ona čuje nekoga ko je razume i hoće da je razume – objašnjava Topić za Podunavlje.info.

Istorije i postignuća nekadašnje SOS linije u Smederevu, svestan je i Dragan Stanić, član aktuelnog Gradskog veća zadužen za resor socijalne politike i dodaje da lično smatra da je gradu potrebna takva podrška žrtvama nasilja. I to pre svega kako bi se reagovalo pre nego što se najteže posledice već dogode.

– Radili su volonteri koji su prethodno imali obuku, dakle ljudi koji su znali kako da prime tu poruku, kako da saslušaju sagovornika. Bez obzira što onaj sa druge strane nije imao obavezu ni da se predstavi, oni su bili tu da saslušaju problem, da eventualno pomognu odmah, da umire takvu osobu i da posavetuju, usmere do nekog nadležnog organa koji će dalje time da se bavi… Nije to uvek samo SUP, ni samo Centar za socijalni rad, postoje i druge službe. Radilo se nekada na tom polju i u Centru za socijalni rad, aktivisti su radili sa mladima, možda treba te ljude koji su prošli obuku da pitamo šta su oni tada radili, da vidimo gde su sada ti koji su bili na edukaciji. Ne moramo sve da menjamo, možemo i da se vratimo na nešto što procenjujemo da je bilo dobro. Ne mogu u ovom trenutku da kažem da li bi ponovo mogao da se pokrene SOS telefonom, ali s obzirom na to da ne iziskuje neke velike troškove, mislim da bi trebalo da se razume potreba za ovakvim načinom komunikacije sa ljudima kojima je takva vrsta socijalne zaštite potrebna. U tom smislu, dobrodošla je svaka vrsta pomoći, naročito medija, koji to treba da promovišu, da se objasne javnosti šta je SOS telefon. Da to nije nešto što radi 24 sata, na primer. I ranije je trajalo tri sata dnevno i bilo je sasvim dovoljno da oni koji imaju potrebu za tim se jave, kažu svoj problem i čuju šta misli još neko, a pogotovo ko je stručan i osposobljen da to radi – zaključuje Staniću izjavi za Podunavlje.info.

Projekat je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja, a stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

SOS telefon u Palanci od izmene Zakona zvoni češće

Telefon u Smederevskoj Palanci je počeo da radi 2006. kada nasilje u porodici nije bilo krivično delo.

– Zbog toga se žene ni nisu odlučivale u većem broju da prijave nasilje. Sada su spremnije jer je Zakon promenjen, imaju podršku države i institucija. Ali se postavlja pitanje šta posle, to može da obeshrabri ženu. Ako je nezaposlena ona mora da traži izvor prihoda, da obezbedi decu, pa je tu i proganjanje od strane nasilnika, ili najradikalnije, ubistva koja su malo-malo pa aktuelna – kaže Ana Stojanović iz Udruženja Femina.

Manje poziva tokom praznika

Ženskom autonomnom centru u Beogradu se putem SOS linije dnevno obrati deset žena, a mesečno se pruži oko 300 usluga. Ali, situacija varira tokom godine pa je primećeno da žrtve manje kontaktiraju SOS liniju u vreme praznika, najverovatnije jer su tada nasilnici mahom kod kuće. S druge strane, broj poziva se uvećava kada se u medijima govori o nasilju, napominje za Podunavlje.info Mirjana Mitić iz Autonomnog ženskog centra. Na pitanje kako izgleda i koliko je stresan rad na SOS telefonu, kaže da je empatija izuzetno važna i da njene koleginice prolaze kroz niz obuka o tome kako da prevladaju suočavanje sa brojnim, strašnim životnim pričama:

– Nama je obavezna psihoterapija, supervizija, čuvanje sebe na vreme. Ne možete da radite ni ako sagorite prerano. Mi pre svega razumemo žene i ne osuđujemo ih zbog toga što trpe. Ali, treba se kloniti te uloge spasitelja. Ja ipak nisam neko ko može da promeni njen život, ona je ta koja mora da donese konačnu odluku, ja sam tu samo kao podrška, to je moja uloga u celoj priči – napominje Mirjana Mitić.