Kako su se još od starog veka razvijale imenice za zanimanja i titule žena? 1

Iz tog perioda postoji izvor sa imenicom kaluđerica, a u dokumentima pisanim od 12. do 14. veka nalazimo i reči opatica, gospođa/gospoža, kraljica, kneginja, monahinja, carica.

Tekstovi nastali kasnije tokom istorije otkrivaju nam i početke emancipacije žena, otkako su se pojavile prve učiteljice, igračice, slikarke, a potom i intenzivniji prodor žena u javnu sferu tokom 20. veka.

Ako se saberu i sagledaju dostupni istorijski spisi u kojima su se upotrebljavale ove imenice, što je bio deo istraživanja Svetlane Tomić, profesorke na Fakultetu za strane jezike Alfa BK univerziteta, uočava se da su nastavci za građenje ženskih naziva (mocioni sufiksi) svojstveni našem jeziku, da je jezik oduvek registrovao društveni status i uloge žena i da je u svojoj prirodi izrazito rodno osetljiv.

Ovo ne ide u prilog tvrdnjama da socijalni femininativi „nisu u prirodi našeg jezika“, ili da je njihova upotreba „nasilje nad jezikom“, mada ostaje pitanje zašto ih tako doživljavamo.

– U prvoj obimnoj naučnoj studiji o mocionim sufiksima u srpskohrvatskom jeziku iz 1982. godine, autora Bože Ćorića, može da se stekne uvid kako su se, kroz vekove, te reči gradile, sa kojim intenzitetom su se upotrebljavale i sa kakvom geografskom rasprostranjenošću su se umnožavale. Ćorić je koristio rečničku građu, a tada su, kao i sada, rečnici veoma slabo uključivali primere književnica ili drugu naučnu građu, npr. istorijske studije o ženama – kaže za Danas Svetlana Tomić.

Kako su se još od starog veka razvijale imenice za zanimanja i titule žena? 2

U knjizi „Srpske kaluđerice“ iz 1909. Milojka Veselinovića, koja se bavi istorijom srpskih kaluđerica i ženskih manastira, navodi se izvor iz 11. veka u kome se pojavljuje reč kaluđerica, te jedan iz 13. veka sa imenicom monahinja.

Same kaluđerice, prema ovom autoru, pojavile su se početkom 4. veka zajedno sa kaluđerima, pa je moguće da ima i starijih sačuvanih izvora.

Crkveni red đakonica postojao je od početka hrišćanstva, ali je ukinut u 12. veku.

Ovi primeri pokazuju da su žene u ranim periodima istorije imale različite uloge u društvu, ali, nažalost, prema rečima profesorke Tomić, ni današnja deca o tome ne uče tokom nastave istorije, još manje književnosti.

U antologiji autobiografskih tekstova iz srednjeg veka „Pisah i potpisah“, koju je priredila Radmila Marinković, nalazimo podatak da se Jelena Anžujska u 13. veku potpisivala kao kraljica.

Jelena, žena despota Uglješe Mrnjavčevića, u 14. veku sebe imenuje kao despoticu, a u isto vreme i Mara Branković, supruga turskog sultana Murata II, sebe potpisuje kao caricu, samodržicu, gospodaricu, a tako su je oslovljavali i drugi velikodostojnici.

Mara to čini u vreme kada je udovica, kada se opire ponovnoj udaji, nastojeći da zadrži i sačuva veliki ugled i političku moć.

Savremenija ženska zanimanja nalazimo krajem 19. i početkom 20. veka u delima srpskih književnica.

Glumica i književnica Milka Grgurova koristila je reči slikarka, bolničarka i sl., a Jelena J. Dimitrijević je u romanu Nove ispisivala reči baletkinja, igračica, pašinica…

Grgurova je u naslovu svoje knjige iz 1911. upotrebila reč atentatorka, a Božo Ćorić je, u jednom radu iz 1990. o socijalnim femininativima u medijima, tu reč naveo kao primer novijeg doba koji dolazi iz medija.

Profesorka Tomić ističe da je ove imenice važno proučavati zbog potpunijeg razumevanja razvoja jezika i društva, zbog osvetljavanja položaja žena, kao i razumevanja delovanja različitih institucija.

– Te imenice u nauci nisu ni dovoljno ni adekvatno osvetljene, a evo kakva je današnja situacija. U poslednjih nekoliko godina primećuje se neprimerena retorika koja se najpre pojavila u naučnim radovima, a potom se prenosila u medije. Pazite, ne radi se o naučnim radovima bilo kojih naučnika i naučnica, nego onih koji imaju veoma odgovorne uloge kodifikatora jezika i veliku institucionalnu moć. Sa jedne strane imamo naučnike i naučnice, pretežno normativiste, koji se protive standardizaciji socijalnih femininativa, označavaju je kao „nasilje nad jezikom“ ili „nasilno nametanje novih reči“, ili kao „opasan ideološki inženjering u gramatici“. Potom u medijima, npr. na sajtu RTS-a, vidite novinski naslov: „Dželatkinje srpskog pravopisa“. Sa druge strane imamo naučnike i naučnice koji pozivaju na dijalog, na razgovor i predloge za rešavanje problema, ali do svega toga sporo dolazi. Nastalo je vrzino kolo, zbrka, zanemaruju se činjenice a javnim diskursom dominira ideološka rasprava – kaže Tomić.

Prema njenim saznanjima, sporovi oko upotrebne vrednosti i normiranja socijalnih femininativa traju skoro sto godina, ali napominje da je i to kontroverzna priča u kojoj postoje sukobi i unutar suprotstavljenih grupa.

Tako je lingvistkinja Milka Ivić, naučnica iz kruga normativista, osamdesetih godina pisala da su socijalni femininativi opravdani i potrebni, verujući da će one ući u standardizovanu leksiku.

Ona je predviđala da neće „feministički“, već gramatički tj. „kongruencijski razlozi“ uticati na normativističko prihvatanje socijalnih femininativa, ali su to normativisti prećutkivali u svojim radovima.

Ona navodi i primer iz sredine 20. veka, kada se ukazivalo na raskorak između jezičke stvarnosti i odsustva političke podrške.

– Da se standardizacija tada desila, kao što se predlagalo, ne bi se posle trideset godina digla prašina kada je reč predsednica počela da ulazi u političku svakodnevicu – jer je Milka Planinc izabrana za predsednicu SIV-a SFRJ. Ali, ta reč tada nije bila nova, nalazimo je u institucionalnim dokumentima iz 1875. godine, kada se birala predsednica Beogradskog ženskog društva, pa u to vreme vidite i reči poput osnivačice, članice, časnice, potpredsednice, blagajnice i delovotkinje – navodi Tomić.

Možda bi čitaoci, dodaje ona, lakše shvatili vezu jezika, društva i politike ako obrnemo ugao gledanja, pa postavimo pitanje kako bi se predsednik države ili npr. predsednik SANU osećali ako bismo ih stalno oslovljavali sa „predsednice“ i tvrdili da ih suprotna mogućnost stavlja u poziciju „dželata srpskog pravopisa“.

– Stalno se vrtimo u istom krugu antiznanja, zamagljivanja ranijeg znanja, skrivanja istine, manipulisanja. Jednom rečju, udaljavamo se od istine, ne rešavamo probleme, već se prepuštamo ideološkim strastima, kaže Tomić.

Mocioni sufiksi (npr. nastavak -ica) vode poreklo iz praslovenskog jezika, što znači da su oni prisutni od starog veka i da su sastavni deo našeg jezika. Zato je zanimljivo pitanje otkud tako jak otpor društva prema upotrebi i standardizaciji socijalnih femininativa.

– Trebalo bi detaljno istražiti kada i zašto su se javljali otpori, uglavnom od strane predstavnika jezičke norme, i sa kakvom argumentacijom. Prvi utisak je da otpori nastaju ne iz jezičkih već iz političkih razloga, zbog većeg prodora žena na moćne, institucionalne položaje. Od kraja sedamdesetih godina 20. veka primećuje se intenzifikacija socijalnih femininativa, i to više u javnoj službi i štampi u Zagrebu, a manje u Beogradu. Početkom 21. veka, hrvatski naučnici su primetili otpor srpskih predstavnika jezičke norme prema političkoj promeni – objašnjava profesorka Tomić.

Ona se čvrsto zalaže za standardizaciju ovih osporavanih imenica i preporučuje izradu rečnika, napominjući da za izvestan broj njih i dalje nedostaju preporuke i rešenja.

– Obavezno treba napraviti što potpuniju bibliografiju, jer umesto argumentovane rasprave profesionalnih istraživača imamo, nažalost, amatersku ideološku raspravu. Kod obe struje dešava se prećutkivanje ili iskrivljavanje naučnih radova suparničke strane, a to nije dobro ni za koga, kamoli za nauku – zaključuje profesorka Tomić.

Prva žena na čelu Vizantije

Karakteristično je da se Irina (797-802) u zakonskim odredbama nije nazivala carica (vasilisa), već je upotrebljavala za sebe muški oblik car (vasilevs). Ona je bila prva žena koja je upravljala Vizantijom, ne kao regentkinja u ime maloletnog ili nesposobnog cara, već u svoje vlastito ime. U ovo vreme, kada je carska vlast izgledala neodvojivo vezana za funkcije vrhovnog zapovedništva vojske, pravo žene da vrši carsku dužnost bilo je sporno. „U vreme kad bi germanski Zapad s negodovanjem gledao ženu na prestolu, istočnjačka Vizantija je bez pobune priznala i primila jednu vladarku koja se u svojim zvaničnim aktima gordo nazivala, kao kakav muškarac: Irena, veliki vasileus i autokrator Rimljana“. Pravno gledano, žene su se mogle naći na prestolu, ali je samostalna vladavina jedne žene smatrana nepropisnom i neprikladnom. Položaj vladajuće carice bio je dvojak: Irina je potpisivala dokumenta kao „car Romeja“ i hvaljena zbog svog muževnog duha, dok se na novcu kovanom za njene vladavine naziva „caricom“. (G. Ostrogorski, Istorija Vizantije, Beograd, 1993).

close
Kako su se još od starog veka razvijale imenice za zanimanja i titule žena? 3

Prijavite se za
NJUZLETER

Svake subote u formi mejla biće Vam dostupan pregled nedelje koji za Vas biraju i komentarišu kolumnisti Danasa.

Vaša email adresa biće korišćena isključivo za potrebe slanja njuzletera u skladu sa Politikom privatnosti.

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.