Klipovi u točkovima umesto podmazane mašine 1Foto: FoNet/ Vlada Slobodan

Snimak brutalnog prebijanja mladića u Novom Sadu, koje se dogodilo 24. avgusta, već danima je u centru pažnje javnosti u Srbiji.

Građani su sa pravom užasnuti prirodom prikazanog nasilja, a opravdano i zabrinuti reakcijama organa za sprovođenje zakona.

Užas je posledica činjenice da se nešto tako uopšte dogodilo u centru Novog Sada, pred brojnim svedocima i u vidokrugu kamera za nadzor.

Zabrinutost je posledica toga da ni skoro mesec dana kasnije ne znamo sve detalje ovog slučaja.

U međuvremenu, medijsko prepucavanje i prebacivanje odgovornosti između tužilaštva i policije podsećaju više na obračun aktera nekog rijaliti programa nego na odnos dve institucije koje su kamen temeljac pravne države i zaštite građana.

Ugled i integritet institucija u društvu direktno utiču na poverenje građana u njihov rad i, posledično, na rezultate njihovog rada.

Kako je na taj ugled i integritet ovih dana mogla da utiče činjenica da policija i tužilaštvo ne mogu da se usaglase oko toga kada su razmenili informacije o incidentu?

Da li treba verovati Ministarstvu unutrašnjih poslova ili tužilaštvu u situaciji kada im se izjave ne poklapaju i jedni demantuju druge?

Da li treba verovati „na reč“ načelniku Policijske uprave Novog Sada da je tužilaštvo usmeno obavešteno?

A da bismo saznali ko govori istinu, a ko laže, da li zaista treba sučeliti policijsku službenicu sa tužiteljkom, u prisustvu vrhovnog arbitra istine u srpskoj policiji – svemoćnog poligrafa?

Mnogo je pitanja u vezi sa ovim incidentom, a nedovoljno odgovora od onih koji bi trebalo da ih pruže.

Stoga, ovaj tekst uopšte ne namerava da pokuša da raspetlja šta se zapravo desilo u konkretnom slučaju, već da na tom primeru ilustruje dugotrajne probleme koji postoje u saradnji između tužilaštva i policije.

U Srbiji, tužilac je šef policiji u krivičnim istragama, ili bi to bar tako trebalo da bude.

Ovo znači da javni tužilac rukovodi istragom, koja se otud i zove tužilačka istraga. Iz ovog razloga, ako policija dođe do saznanja da se krivično delo dogodilo, dužna je da o tome odmah obavesti nadležnog tužioca.

Nikako ne bi smelo da dođe do situacije kao u ovom slučaju, da se policija i tužilaštvo spore oko toga kada, i da li je uopšte, obaveštenje stiglo na pravu adresu.

Nikakav poligraf ne može da pomogne ako se još u pretkrivičnom postupku pojavljuju ovakvi problemi, koji se u nastavku samo dodatno komplikuju.

Javni tužilac u krivičnom postupku ima ovlašćenja da policiji naloži preduzimanje radnji u cilju sprovođenja istrage, policija ima dužnost da postupi po ovim nalozima, ali i da redovno obaveštava o radnjama koje je preduzela.

Međutim, kada policija ne radi svoj posao, tužilac nema efikasnog načina da je natera na to, pa se sve uglavnom svodi na nešto što se zove urgencija.

Urgencija je u suštini bezazleno podsećanje policije da treba da uradi svoj posao, a u praksi može da posluži kao dobar indikator političkog uticaja u vezi sa pojedinim slučajevima.

Naime, najkontroverzniji slučajevi, po pravilu, imaju i veliki broj urgencija, pa je tako u već poznatom slučaju Savamala iz 2016. godine tužilaštvo urgiralo četiri puta da policija utvrdi ko je rušio u Hercegovačkoj ulici te noći, ali uzalud.

I tužilaštvo i policija su veoma hijerarhijski uređene institucije, što, u situaciji kada dolazi do njihovog sukobljavanja, otežava razrešavanje konflikta.

Iako u načelu policijski službenici moraju da postupaju po nalogu tužilaca, ukoliko neko na višoj poziciji u policijskoj hijerarhiji odluči da se to ne učini, policajci će svakako pre poslušati svog direktno nadređenog.

Ovo je sasvim razumljivo jer odbijanje poslušnosti direktno nadređenom licu za policajca može imati ozbiljne posledice, dok ignorisanje tužilaca dovodi samo do zatrpavanja poštanskog sandučeta urgencijama.

Iako odnos policije i tužilaštva nije idealno uređen čak ni na papiru, njegovi nedostaci vide se tek u praksi, a slučaj sa početka ovog teksta služi kao indikativan primer.

Ovi problemi posebno dolaze do izražaja u kontekstu Srbije, gde je dokumentovano postojanje značajnog političkog uticaja na rad obe institucije.

Budući da policija, tužilaštvo i sud funkcionišu po principu spojenih sudova, dovoljno je uticati u bilo kojoj fazi na bilo koji od ova tri aktera i time onemogućiti efikasno procesuiranje slučajeva.

U jednom od ranijih tekstova na ovom blogu Predrag Blagojević uporedio je tužilaštvo sa osiguračem koje je, kao i osigurač koji štiti električnu instalaciju, namerno oslabljeno mesto u sistemu sa ciljem zaštite vlasti.

Nadovezujući se na ovu metaforu, čini se da je i policija još jedan od osigurača u nizu sa istom funkcijom. Samo otklanjanjem političkih uticaja na rad policije, izgradnjom integriteta i uspostavljanjem operativne nezavisnosti u njenom radu, možemo obezbediti da ovaj osigurač u nekoj sledećoj kritičnoj situaciji ne pregori.

Autor je istraživač Beogradskog centra za bezbednosnu politiku

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.

Jedno reagovanje na “Klipovi u točkovima umesto podmazane mašine”

Komentari

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.