Foto: Danas (Arhiva)

Ali je epilog te borbe – povećanje plata za devet odsto izazvalo revolt među prosvetnim radnicima, koji smatraju da su ih sindikalni lideri izdali. Oni, pak, tvrde da ih je prevarila država, jer je prekršila mnogo puta dato obećanje da će zaposleni u obrazovanju dobiti najveću povišicu od svih delatnosti u javnim službama.

Ranko Hrnjaz, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Vojvodine, odgovornost za neuspeh sindikalne borbe vidi u sindikalnim liderima, napominjući da članstvo ima razloga da se na njih ljuti. Na pitanje zašto ih onda ne menjaju, Hrnjaz odgovara da vlast na tim pozicijama drži one koji joj odgovaraju, te da sindikalni lideri iz straha ili neznanja ne smeju da se upuste u ozbiljnije akcije. Na naš komentar da za to moraju imati armiju ljudi iza sebe, te da se pokazalo da gro zaposlenih ne želi da učestvuje u štrajku, a očekuju rezultate, Hrnjaz kaže da bi itekako imali podršku da izađu sa pravim zahtevima.

– NSPRV je od starta ukazivao da su zahtevi sindikata bili nerealni. Sindikati su „navučeni“ da odrađuju prljav posao za vladu. Od nas je traženo da razvrstavamo nastavnike koji rade isti posao u tri platne grupe, što je neverovatno. Oko 18.000 ljudi sa šestim stepenom stručne spreme je gurnuto u sedmi platni razred, a rade isti posao kao i oni sa sedmim. Da zlo bude veće imate nastavnike sa šesti stepenom koji postižu fantastične rezultate i oni imaju 11.000 manju platu od nekih nestručnih nastavnika sa sedmim stepenom. NSPRV je od početka bio protiv toga. Naš zahtev od starta je bio da osnovna zarada ne sme biti ispod minimalca. Time se rešavaju svi problemi – ističe Hrnjaz.

Upitan da li je i NSPRV prevario svoje članstvo jer su kao deo Sindikata radnika u prosveti Srbije učestvovali u štrajku, naš sagovornik kaže da su se borili za gore pomenuti zahtev i da su o tome obavestili svoje članove.

– U ovom društvu pa i među samim članovima sindikata i radnicima postoji raširen stereotip da su sindikalni rukovodioci na dobro plaćenim mestima, ali da ne rade svoj posao dobro. Njih svi odreda ocrnjuju. Ne kažem da nema argumenata za takav stav, ali je daleko više ljudi koji pošteno obavljaju svoj posao, koliko mogu i znaju, a druga je stvar da li to mogu i znaju. Kada se razmatraju činioci koji dovode do opšte slabosti sindikata, tu veći udeo odgovornosti imaju članovi sindikata i potencijalni članovi nego sami rukovodioci. Uostalom, te rukovodioce je neko izabrao, najčešće bez političkih i uopšte eksternih pritisaka. To je jedna autentična radnička organizacija koja ne može da bude mnogo ni bolja, ni gora od samih radnika koje okuplja – kaže za Danas sociolog Srećko Mihailović.

On smatra da su predsednici sindikata obrazovanja korak ispred rukovodstava ostalih sindikata, jer su uspeli da održe zajedništvo i ne uđu u međusobne sukobe. Dodaje da su imali polovičan uspeh, ali da cela priča o platnim razredima još nije završena.

Utisak da prosveta nije važna državi, neki sindikalni lideri temelje na činjenici da su u najavljenoj raspodeli budžetskog kolača najbolje prošli zdravstveni radnici, a da nisu ni štrajkovali. Hrnjaz kaže da je to nakaradno tumačenje sa kojim se ne slaže. Smatra da su zdravstveni radnici u istom problemu kao i prosvetari i da vlast sa procentom ili dva više, neće moći da zaustavi njihov masovni odlazak u inostranstvo.

– Država kao najveći i najmoćniji poslodavac bukvalno može da radi šta hoće da svojim uposlenicima. Taksisti i notari su dve najmoćnije grupe u društvu, koje jedino mogu da izađu kao pobednici u sukobu sa državom – odgovara Mihailović na pitanje da li se pokazalo da prosveta državi nije važna.

Izlazak iz sindikata nije rešenje

– Ljudi su razočarani i napuštaju sindikat, ali to nije rešenje. Ako ste nezadovoljni menjajte ili sindikat ili rukovodstvo, jer je državi u interesu da zaposleni izađu iz sindikata da bi mogla da radi šta hoće. Oko 35 odsto zaposlenih u prosveti su učlanjeni u sindikate, a kada je taj procenat pao ispod 50 odsto država nas nije zarezivala ni za šta – ističe Ranko Hrnjaz, napominjući da su u mnogim prethodnim štrajkovima pravljene greške jer se nije protestovalo za poboljšanje materijalnog položaja već za pridobijanje članstva.