London sa Amerikom, Pariz sa Berlinom

Velika Britanija će, nakon što Konvent sačini nacrt evropskog ustava, neminovno morati da se suoči sa sudbonosnim pitanjem: „Kakav je tvoj odnos prema Evropi?“ Ovakav stav Britanije je razumljiv s obzirom na njenu dugu istoriju. Ostrvska kraljevina je uvek umela da održava ravnotežu između ostalih evropskih sila i time učvrsti sopstveni položaj. Ta politika ekvidistancije često dolazi do izražaja i odgovara stanju svesti, jer kada putuju na kontinent, Englezi još uvek kažu: „I am going to Europe“. Verovatno bi ispod Lamanša trebalo iskopati još mnogo tunela da bi se tešnje povezala sa kontinentom, pri čemu sa zanimanjem moram da primetim da Škoti i Irci, koji, očigledno zbog starih istorijskih sukoba, žele da se razlikuju od Engleza po svom ekstremno proevropskom stavu, imaju potpuno suprotan program. I vlada sa Blerom na čelu vešto primenjuje politiku balansiranja, oslanjajući se na SAD, što Parizu uopšte ne smeta zato što time jača osovinu sa Berlinom. Međutim, zaboravlja se na Evropu. Ali, ako „mali“ uspeju da formulišu zajedničku politiku, oni mogu da nadoknade nedostatke uzrokovane tradicionalnim stavom „velikih“ i omoguće otvaranje novog evropskog horizonta.
Gde se na zapadu nalazi Evropa zapravo je jasno, mada istorijska tradicija i nekadašnje kolonijalne veze stvaraju drugačiju konstelaciju. Međutim, ogromna je nepoverljivost prema činjenici da Evropa može da se širi na istok do mile volje, dok je integracija na zapadu, izuzev Norveške i Švajcarske, u stvari već završena. Ipak, njihovo pristupanje ne bi izazvalo značajnije pomeranje. Svakako da treba računati na to da će se te dve zemlje jednom priključiti Evropskoj uniji, iako će proces još dugo trajati. Sve dok Norvežanima, zahvaljujući nafti, bude osigurano bogatstvo koje žele da koriste samo za sebe, njihov ulazak u EU ne treba tako brzo očekivati. I Švajcarcima je potrebno prilično vremena da shvate da se njihova situacija promenila, te da se pozitivni izuzetak pretvorio u problematičan vanredni slučaj. Budući da je istorija razvoja ove zemlje izuzetno dugo bila uspešna i da je alpski pejzaž prouzrokovao određenu izolaciju, spoznaja o tome neće nastupiti brzo, iako su, ekonomski i politički, posledice samoizolacije sve osetnije. Norvežani pokušavaju da to uspešno nadoknade članstvom u NATO-u, dok su Švajcarci spremni da daju finansijski doprinos za zone sukoba u Evropi kako bi i izvan tradicionalnih humanitarnih okvira (Crveni krst) garantovali svoje prisustvo (stav koji imponuje). Sve ovo jasno pokazuje da promena obrazaca, kada je reč o Evropi, nikog nije zaobišla ne ostavivši traga, čak i ako neki pokušavaju da izbegnu učešće u takvom razvoju događaja. Ovo posebno treba da upamte oni koji naprosto veruju da će probleme rešiti ne učestvujući u njima, što često čine određene političke grupe u Austriji. Ta su pitanja, naime, deo poglavlja o solidarnosti, za kojom će, kada je reč o Evropi kao kontinentu, interno postojati sve veća potreba.
Zašto se na Zapadu uopšte postavlja pitanje dometa Evrope? Zato što sučeljavanje sa Istokom može da bude uspešno samo ukoliko postoje neophodno interesovanje, otvorenost i pre svega politička spremnost za to. Razumljivo je da je u današnje vreme Evropa nekima postala prevelika. Ljudi su navikli na Zapadnu Evropu iz perioda „gvozdene zavese“, snalaze se u Evropi koja se do danas integrisala i zapravo nemaju razloga da razmišljaju o zajedništvu. Zanimljivo je da je pitanje „identiteta“ o kome se danas govori postavljeno tek u poslednjih nekoliko godina. Od početka procesa integracije 1957, potpisivanjem Rimskih ugovora, ono, u stvari, nije bilo aktuelno iako su postojale krupne razlike između šest zemalja osnivača. Međutim, treba uzeti u obzir da su posledice Drugog svetskog rata izoštrile pogled za ono što je zajedničko, kako bi se zakopali ili barem prevazišli sukobi iz prošlosti i time omogućilo stvaranje bolje budućnosti. Pošto su prvu polovinu XX veka obeležili suprotstavljeni frontovi i vojne akcije svih šest zemalja osnivača, ono „zajedničko“ trebalo je da omogući prevazilaženje takve istorijske situacije. To je u skladu i sa klasičnom „posleratnom orijentacijom“, koja se kroz istoriju stalno ponavljala i koju karakterišu, naročito posle proglašenja Vestfalskog mira 1648. godine, najrazličitiji pokušaji uspostavljanja harmoničnog poretka ili barem sprečavanja ponovnog izbijanja sukoba. Tada je proglašen večiti „zemaljski mir“, pokušaj uspostavljanja mirovnog poretka, koji je posle Bečkog kongresa 1815. nastavljen stvaranjem Svete alijanse. Tada su udareni temelji intervencionog mehanizma, čiji je cilj bila odbrana poretka zasnovanog na konzervativnom monarhizmu. Taj pokušaj je doživeo neuspeh, isto kao i Društvo naroda posle Prvog svetskog rata, koje je, zbog brzog uspona Musolinijevog režima i Hitlera, relativno brzo potpuno izgubilo značaj. Utoliko je važnije da se prizna novi kvalitet evropskom procesu integracije, koji ne samo da je promenio Evropu već je postao simbol mira i stabilnosti. Mora se priznati da je do sada bio uspešan, tako da je više nego opravdana težnja da se isti rezultati ostvare i u proširenoj Evropi, koja je postala moguća od 1989. godine.
Nastavlja se