Foto: EPA PHOTO

Da država hoće da reši ovaj slučaj, već bi ga rešila, ili bi kazala da su izvršioci nedostupni jer su Albanci, ili da su to uradile naše državne službe i da nije u interesu da se otkriju detalji – kaže za Danas Lazar Obradović.

Zašto već 19 godina nema odgovora na pitanje ko je ubio šest dečaka u pećkom kafiću „Panda“? Masakr u „Pandi“ je najkrvaviji zločin koji se na Kosovu i Metohiji dogodio do početka bombardovanja. Istraga u Tužilaštvu za organizovani kriminal počela je tek u maju 2016. godine. Zašto je trebalo da prođe više od 17 godina da bi se pokrenula istraga? U „Pandi“ su 14. decembra 1998. ubijeni Ivan Obradović (15), Vukota Gvozdenović (16), Svetislav Ristić (18), Zoran Stanojević (18), Ivan Radević (24) i Dragan Trifović (18), a ranjeni su Vlado Lončarević (18), Mirsad Šabović (34) i Nikola Rajović (18).

– Kad se bude saopštila istina, Srbija će se skameniti – kaže Milena Radević, majka nastradalog Ivana. – Dok smo molili za pomoć razne političare i predstavnike državnih organa, s jednog uticajnog mesta mi je rečeno da bi najbolje bilo da stavimo tačku na taj slučaj.

Mesec dana nisam mogla da dođem k sebi posle tih reči – priseća se Milena.

Očekivalo se da će država u najkraćem roku otkriti ubice. Međutim, već od prve večeri neke stvari su počele da ulivaju sumnju…

Urednik odbio izveštaj

Pećanci su bili zgroženi kada je u Dnevniku 3 RTS-a informacija o ubistvu dece objavljena pred samu vremensku prognozu, i to u formi skraćene vesti. Dežurni urednik je prethodno odbio da primi izveštaj dopisnika iz Peći jer nije imao zvaničnu izjavu istražnog sudije, koju te noći nije bilo moguće dobiti.

Foto: EPA PHOTO

Inače, RTS je par dana pre masakra u udarnom Dnevniku dve noći zaredom čitao saopštenje OVK u kojem se najavljuju napadi na lokale gde se okuplja srpska omladina. Vlasti, međutim, nisu ograničile ili zabranile rad ugostiteljima u noćnim satima, iako je OVK, kojom je komandovao Ramuš Haradinaj, bila u žestokoj ofanzivi.

Na dan sahrane, 16. decembra, opelo je služio NJegova svetost patrijarh srpski Pavle, ali niko iz državnog vrha se nije udostojio da dođe iz Beograda i prisustvuje sahrani. Iz Beograda je u Peć došao jedino Vojislav Mihailović, potpredsednik Skupštine Srbije, iz redova opozicije.

Posle nekoliko dana, policija je uhapsila dvadesetak Albanaca za koje je rečeno da su organizovali napad na „Pandu“. Nikola Šainović, tada potpredsednik Savezne vlade zadužen za Kosovo, slavodobitno je saopštio da je slučaj „Panda“ rešen.

– Kad su uhapsili tu grupu, jedan prijatelj iz pećkog SUP-a mi je u poverenju kazao da ti Albanci nemaju nikakve veze s „Pandom“, da su to obični kokošari – seća se LJubomir Ristić, otac ubijenog Svetislava.

Bivši načelnik pećkog SUP-a Boro Vlahović kaže da je za slučaj „Panda“ bila nadležna Služba državne bezbednosti pošto se radilo o krivičnom delu terorizam, a što na otkrivanju izvršilaca nije isključivalo i rad javne bezbednosti.

– Mi iz javne bezbednosti intenzivno smo radili na otkrivanju izvršilaca, ali kada su pripadnici Državne bezbednosti posle nekoliko dana uhapsili grupu Albanaca za koje je rečeno da su organizovali i izvršili zločin u kafiću „Panda“, javna bezbednost je prestala sa operativnim radom na tom slučaju. Kad Državna bezbednost nešto preuzme da radi i kad saopšti da je slučaj rešen, nije praksa da javna bezbednost nastavlja sa radom na tom istom slučaju.

Uhapšeni sitni kriminalci

Ono što je mene tada frapiralo je bilo saznanje da je jedan od glavnoosumnjičenih Albanaca bio duševno zaostao u razvoju – rekao je Vlahović za Danas.

Grupa uhapšenih Albanaca je posle rata prebačena u Leskovac, gde je protiv njih podignuta optužnica, ali ne zbog „Pande“, nego zbog nekih sitnih dela za koje su dobili po godinu dana zatvora. Posle svega, stekao se utisak da su ti Albanci uhapšeni samo da bi se istina o „Pandi“ prikrila.

Foto: Mesto zločina – Ulaz sa zadnje strane u kafić „Panda“ u Peći

Bivši predsednik Okružnog suda u Peći Rade Gojković kaže da ne zna zašto istraga o „Pandi“ nije pokrenuta 15 godina.

– Istražni sudija koji je obavio uviđaj, Veselin Čađenović, otišao je u penziju već 1. januara 1999. godine. Predmet su nasledile istražne sudije Milomir Lazović i Vladan Bojić, ali po tom predmetu ništa nije rađeno. Nikad me niko nije pozvao ni pitao bilo šta u vezi sa „Pandom“ – kaže za Danas penzionisani sudija Gojković.

Vladan Bojić kaže da nikada nije imao veze sa istragom o slučaju „Panda“. Sudiju Lazovića, koji je u međuvremenu penzionisan, nismo uspeli da kontaktiramo.

Bivši v. d. okružnog javnog tužioca u Peći Vojislav Šoškić takođe kaže da nikada nije imao kontakt sa predmetom o masakru u „Pandi“.

– I meni je bilo čudno što se svih ovih godina nije radilo na otkrivanju izvršilaca. Dok sam bio okružni tužilac, nikada me niko nije kontaktirao za „Pandu“, a i kasnije dok sam bio u Tužilaštvu za ratne zločine, taj predmet nije postojao – naglašava Šoškić.

Slučaj „Panda“ je godinama bio zapostavljen, a predmet se sastojao od omota spisa i zapisnika sa uviđaja istražnog sudije iz Peći Veselina Čađenovića, i nalazio se u pećkom Okružnom sudu izmeštenom u Leskovcu.

Tako je bilo sve do 28. decembra 2013. godine, kada je potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić rekao da nema dokaza da su zločin počinili Albanci, kako se do tada verovalo. Dve godine kasnije Vučić je kazao: „Bauljamo u mraku. Gotovo sam siguran šta se desilo u kafiću ‘Panda’, ali nema dokaza. Nisam siguran da bi naši organi mogli da se ponose onim što su tada uradili.“

Božo Prelević, bivši koministar policije u Vladi Srbije, kaže da je odnos prema zločinu u kafiću „Panda“ tamna mrlja naših državnih organa.

Prelević: Traljava istraga

– Sve je rađeno prilično traljavo. Dok sam bio koministar policije govorili su mi da su to počinili albanski teroristi, a kasnije, dok sam vodio jedan sektor u Koordinacionom centru za Kosovo i Metohiju, ljudi iz Državne bezbednosti su mi kazali da postoje indicije da taj zločin nisu počinili Albanci. Istraga u Peći nije u potpunosti obavljena, najverovatnije zbog ratnih dešavanja. Zašto toliko godina posle rata nije pokrenuta istraga? Pa zato što dokazi ne postoje ili ih imate, ali ne želite da postupate po njima – objašnjava Prelević.

Tužilaštvo za organizovani kriminal je pokrenulo istragu u maju 2016. godine. Postupajući tužilac je naredio sprovođenje istrage protiv više nepoznatih počinilaca zbog postojanja osnova sumnje da su 14. decembra 1998. godine u kafiću „Panda“ izvršili krivično delo terorizam, koje je za posledicu imalo smrt šest osoba i ranjavanje tri lica. Kako je saopšteno do sada su saslušane 34 osobe i pribavljeni su brojni materijalni dokazi. Saopšteno je i da tužilaštvo u daljem toku istrage namerava da ispita određeni broj svedoka i pribavi još dokaza koji mogu biti od koristi za postupak. U tužilaštvu nisu mogli da nam odgovore na pitanja da li je definitivno isključena mogućnost da su zločin u „Pandi“ počinili Albanci, i kojim saznanjima trenutno raspolažu.

– Nemoguće je da ovako strašan zločin ne bude razotkriven. Duše naših sinova će se smiriti jedino kada počinioci i nalogodavci budu privedeni pravdi. Moramo da verujemo da će naši državni organi utvrditi istinu, ma kakva ona bila – zaključuje LJubomir Ristić.

Masakr u pećkom kafiću „Panda“ dogodio se 14. decembra 1998. godine. Ponedeljak veče, oko 20 časova… Gradske ulice su već danima u popodnevnim satima bile prazne, narod u strahu od učestalih oružanih napada OVK uglavnom nije izlazio iz svojih domova. Ta sablasna tišina kao da je najavljivala tragediju… U omalenom i omiljenom đačkom kafiću koji se nalazio na periferiji Peći, do Gimnazije „Sveti Sava“, za jednim stolom sedeli su Božidar Perović (28), Ivan Radević i Mirsad Šabović.

Igrali su fircik, a s barske stolice posmatrao ih je Ivan Obradović. Za drugim stolom bili su srednjoškolci: Zoran Stanojević, Nikola Rajović, Vlado Lončarević, Dragan Trifović, Vule Gvozdenović, Sveto Ristić i Pero Marković. Igrali su loru, zavitlavali se, prepričavali dogodovštine iz škole…

Dva rafala u decu

U susednoj prostoriji sedeli su Suad Šabović, vlasnik „Pande“, i Lazar Obradović, otac malog Ivana.

– Odjednom se čuo udarac, neko je otvorio vrata nogom. Pojavile su se dve cevi i počela je rafalna paljba uz životinjske krike. Sedeo sam u ćošku i glavu zaklonio iza kalorifera. Gledao sam kako pokošeni padaju dvojica Ivana koji su sedeli za mojim stolom. Meci pogađaju i Lonča, Zokija, Vuleta, Sveta, Dragana… Krv, dim i čaure na sve strane.

Nastaje vriska! Zapomaganje! Uleteo je Lazo Obradović iz susedne prostorije i svog sina Ivana zatekao mrtvog. I Ivan Radević, Dragan Trifović i Vule Gvozdenović leže nepomični, mrtvi… Znake života ne pokazuje ni Vlado Lončarević. Teško ranjeni na podu leže i Zoran Stanojević i Sveto Ristić. Ustao sam da pomognem ranjenima, ne znajući u tom šoku da li sam i sam pogođen. U tom trenutku s poda ustaje Lončo, sav izrešetan i krvav. Pogledao sam kroz vrata kafića i video kako iz dvorišta gimnazije izlazi „zastava 128“ – priča Božidar Perović.

Ispaljena su dva šaržera iz automatskih pušaka. Lakše su ranjeni Mirsad Šabović i Nikola Rajović, koji se tren pre napada sagnuo da dohvati kartu. Stanojević, Ristić i Lončarević su iste noći prebačeni u prištinsku bolnicu. Prva dvojica su izdahnula na operacionom stolu.

– Ne znam kako sam ostao živ. Dva metka su me pogodila u glavu, pet u desnu ruku, leva podlaktica mi je bila smrskana… Posle operacije, jedan metak mi je ostao u predelu grudi, a drugi u ramenu. Živim s teškim posledicama. Mi smo bili drugari iz škole, živeli smo kao braća, bili smo klinci i nikome ništa loše nismo uradili. Voleo bih da se otkriju ubice i svi koji su učestvovali u ovom zločinu, ali sam tek prošle godine prvi put pozvan da istražnim organima dam izjavu o toj krvavoj noći – kaže Vlado Lončarević.

Sumnje i spekulacije

Kako su prošle godine objavili pojedini mediji, postoji sumnja da je iz iste puške pucano na decu u „Pandi“ i na carinika Euleksa na Jarinju Audrijusa Senavicijusa. Tu informaciju niko nije demantovao. Takođe, postoje glasine da je na dečake pucano iz iste puške kojom je samo nekoliko dana ranije ubijen ugledni pećki internista dr Nuradin Zejnulahu. Doktorova kuća se nalazila u neposrednoj blizini „Pande“.

Vuk Drašković je saopštio da je zločin u Peći naredio bivši šef DB-a Rade Marković, preko Milorada Ulemeka Legije i JSO. Ta jedinica je u to vreme bila stacionirana u blizini Peći. Neko je plasirao i informaciju da su u masakru učestvovali MI6 i SAS, ali je ta tvrdnja demantovana iz državnog vrha.

Među Pećancima je jedno vreme kružila priča da su u ubistvo umešani zatvorenici iz Kazneno-popravnog doma „Dubrava“ u Istoku. Masakr u „Pandi“ dovođen je i u vezu s prethodnim sukobom na granici sa Albanijom kada je srpska vojska likvidirala više od 30 naoružanih terorista koji su pokušali da uđu u SRJ. Smatralo se da je napad na „Pandu“ osveta OVK. U svakom slučaju, ko god da je počinio ovaj zločin zaslužuje da se nađe pred licem pravde, a na državi je obaveza da otkrije imena počinilaca i nalogodavaca.

BIA obećala saradnju

Roditelji nastradalih dečaka smatraju da je jedan od ključnih momenata za početak istrage bio i sastanak u BIA 2014. godine.

– Trojica zamenika Aleksandra Đorđevića, tadašnjeg direktora BIA, kazali su nam da će Agencija sve informacije koje poseduje proslediti tužilaštvu – kaže LJubomir Ristić.

Najveća provokacija u vreme vlasti Tadić – Dačić

Porodice su se obraćale svim vlastima, ambasadorima, policiji, ali svuda su nailazili na zid ćutanja.

– Početkom februara 1999. godine bio nam je obećan prijem kod Slobodana Miloševića ili Nikole Šainovića. Došli smo u Beograd Dragi Stanojević i ja, ali nam je rečeno da ipak ne mogu da nas prime. Posle rata smo se obraćali predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću i ministru policije Vlajku Stojiljkoviću, ali i to je bilo uzalud. Posle 5. oktobra tražili smo pomoć od Vojislava Koštunice, Zorana Đinđića, Zorana Živkovića, ali nas je samo Koštunica primio i rekao da će angažovati Vojnobezbednosnu agenciju da istraži slučaj, a da će Rade Bulatović biti na čelu operativnog tela. Od toga nije bilo ništa. Kasnije smo razgovarali i s Miletom Novakovićem iz SBPOK-a, koji nije isključio mogućnost da su masakr počinili Srbi – priseća se Ristić.

Roditelji ubijene dece kažu da su najveću provokaciju doživeli za vreme vlasti Tadić – Dačić. Dačić nije hteo s njima da razgovara, a Tadić ih je uputio na svog savetnika za Kosovo Branka Radujka.

– Kod Radujka je otišlo nas dvadesetak. Kada nas je video tako brojne, odmah nas je pitao za koga ćemo glasati. Poneo se krajnje neozbiljno. Mi došli zbog ubistva dece, a on nas pita za glasove – kaže Zvonko Gvozdenović, otac nastradalog Vukote.

Autor je bio dopisnik RTS iz Peći u vreme zločina