1. Dostignuti nivo nezavisnosti sudija i sudstva i samostalnosti tužilaca i tužilaštva ne sme se umanjivati. Nezavisnost sudstva i samostalnost tužilaštva treba da bude zaštićena i unapređena na najvišem mogućem nivou, u skladu sa standardima (acquis) i najboljom evropskom praksom.

  2. Načela podele vlasti i nezavisnosti sudstva su osnova demokratskog društva kojim upravlja vladavina prava. Načelo funkcionalne autonomije u odnosu na izvršnu vlast, odnosno načelo nezavisnosti tužilaštva preduslov su za nezavisno i efikasno pravosuđe.

  3. Kao što je navedeno u Preporuci CM/Rec(2010)12 Komiteta ministara državama članicama o sudijama: nezavisnost, efikasnost i odgovornost, odluke koje se tiču izbora i karijere sudija trebalo bi da se zasnivaju na objektivnim kriterijumima unapred propisanim zakonom ili od strane nadležnih organa. Takve odluke bi trebalo da se zasnovaju na zaslugama, imajući u vidu kvalifikacije, veštine i sposobnosti potrebne za rešavanje slučajeva primenom zakona uz poštovanje ljudskog dostojanstva. Ne sme biti nikakve diskriminacije protiv sudija ili kandidata za sudijsku funkciju.

    Ustav bi trebalo da obezbedi da pravosudnim savetima, nezavisnim od izvršne i zakonodavne vlasti, bude povereno da imenuju sudije i tužioce na osnovu njihovih stručnih sposobnosti i ličnog integriteta na način, u postupku i pod uslovima predviđenim zakonom, koji obezbeđuje nezavisnost sudstva i pristup sudijskoj funkciji svima bez diskriminacije. Kao što je navedeno od strane Venecijanske komisije u njenom Izveštaju o nezavisnosti sudskih sistema od 12-13. marta 2010. godine: „da je odgovarajući način obezbeđivanja nezavisnosti sudstva taj da nezavisni sudski savet ima odlučujući uticaj na odluke o imenovanju i karijeri sudija.“

  4. Članovi pravosudnih saveta, imajući u vidu funcionisanje ovih tela u Srbiji, ne bi trebalo da budu aktivni političari, predstavnici skupštine, izvršne vlasti ili uprave. Moraju biti birani na osnovu njihove stručnosti, iskustva, razumevanja sudijskog života, kapaciteta za diskusiju i kulture nezavisnosti. Proces izbora članova pravosudnih saveta i funkcionisanje saveta ne sme dozvoliti nikakve ustupke parlamentarnoj većini ili pritisku izvršne vlasti, i trebalo bi da bude oslobođeno bilo koje vrste potčinjenosti interesima političkih partija, kako bi mogao da štiti vrednosti i osnovne principe pravde. Odredbe koje regulišu razrešenje članova pravosudnih saveta trebalo bi da obezbede članovima dovoljne garancije njihove nezavisnosti propisivanjem mogućih razloga za razrešenje.

    a. Visoki savet sudstva (VSS) bi trebalo da bude sastavljen od neparnog broja članova, od kojih bi većina bile sudije izabrane od strane njihovih kolega. Odredbe koje predviđaju raspuštanje VSS-a u slučaju da ne donese odluku bi trebalo brisati.

    b. Visoki savet tužilaca (VST) bi trebalo da zadrži sastav sa većinom tužilaca izabranih od strane njihovih kolega.

  5. MEDEL sa mnogo zabrinutosti gleda na uključivanje u Ustav odredbe kojom se predviđa zakonsko uređenje načina kojim se obezbeđuje jedinstvena primena prava.

    U Mišljenju broj 20(2017) Konsultativnog veća evropskih sudija („O ulozi sudova u ujednačenoj primeni prava“) jasno je navedeno da „potreba za obezbeđivanjem ujednačene primene prava ne bi trebalo da vodi krutosti i neopravdanom ograničenju razvoja prava niti ugrozi načelo sudijske nezavisnosti“ i da je „prevashodno [je] uloga vrhovnog suda da razreši sukobe sudske prakse i da obezbedi ujednačenu i usaglašenu primenu zakona kao i da prati razvoj prava kroz sudsku praksu“.

    MEDEL zahteva da bilo koji usvojeni način mora obezbediti da samo viši sud, poštujući odgovarajući postupak i bez spoljnih uticaja, može odlučiti o ujednačenoj primeni prava pod kriterijumima koji, kako je navedeno u citiranom mišljenju „bi trebalo da prate javnu funkciju vrhovnog suda da čuva i unapređuje ujednačenost sudske prakse i razvoj prava“ i štiteći mogućnost odstupajućih odluka kada bi „precizna i detaljna analiza dovela do zaključka da se okolnosti i konteksti slučajeva međusobno ne preklapaju“.

  6. Način na koji su osnovi za razrešenje sudija formilisani ugrožava načelo nepremestivosti sudija i potencijalno je veoma opasno po sudsku nezavisnost. Odredbe o osnovama za razrešenje sudija i tužilaca iziskuju snažne i jasne primnjive zakone kako bi se preciziralo kako specifično neprihvatljivo ponašanje koje može dovesti do razrešenja, tako i postupak koji se mora sprovesti.

  7. Načelo nepremestivosti sudija podrazumeva ne samo sudijski pristanak na premeštaj, već i na upućivanje (privremena mera) u drugi sud i trebalo bi da bude obezbeđeno u oba svoja aspekta (trajnom i privremenom).

  8. Sudiji treba da bude garantovano pravo na pravni lek protiv odluka VSS-a.

  9. Izbor svih javnih tužilaca u skupštini običnom većinom, kao i jaka hijerarhijska struktura mogli bi da stvore utisak da su javni tužioci nosioci političkog mandata. Utisak političkog mandata i političke kontrole nad tužilaštvom bi trebalo izbeći.