Nazire se kraj bekstva od slobode

I zato, ostaje nam da istrajno radimo za momenat u kome delovi maksime „Misli globalno – deluj lokalno!“ definitivno više neće biti „rogovi u vreći“. Kao što se ne može „mimo sveta“, niti u svet, sa glorifikacijom „urođeničke“ prošlosti i sadašnjosti, ne može se ironično ignorisati ni ono što se zove tradicija, verovanja, običaji i istorijski formirani identiteti, vrednosti i potrebe naroda na ovim prostorima. To nalaže da se misli celina svetskih procesa, paralelno sa kreativnim negovanjem lokalnih specifičnosti što korespondiraju savremenoj „logici istorijskog uma“, ako je uopšte ima. Bez obzira na mnoge konfuzije, držimo da se takva logika, ipak, nazire. Upravo zbog toga nada postoji. Ali i opominjuća svest o žilavom opiranju prvim nagoveštajima liberalno-demokratskih realnosti, koje teže oslobađanju identiteta iz „obruča heteronomije“ (Z. Golubović) i „prelazu od tribalizma ka individualitetu i humanizmu“ (Alport; Poper etc). Zato, realizacija navedenih namera za modernijom „kombinacijom“ individualnog i kolektivnog, regionalnog i globalnog, nije nimalo jednostavna, često ni isplativa u politici i u životu. No, pod uslovom da to doista želimo, niko drugi ne može ponuditi bolji „recept“ za demokratsku tranziciju i definitivno prevladavanje „zatvoreničke dileme“ od nas samih.
Uz sve današnje nevolje i teskobne istorijske prtljage na našim leđima, ipak, ostaje nada da ćemo „aktivnom nepodudarnošću s onim što postoji kao loše“ (Bloh) kod nas i drugih, savladati strah i međusobna nepoverenja. Time će biti uklonjene i najveće početne prepreke na putu do „mudro sročenih zakona“ (Aristotel) i stabilne demokratije sa visokim standardima ljudskih sloboda i prava.
Najzad, možemo ovu projekciju bolje budućnosti i izlaska iz „đavolovog lavirinta“ plemensko-nacionalističke ideologije iskazati i ocenom da nam u oslobađanju od fatalističke uloge nosača njenog poslovičnog prtljaga, u koji spadaju i teme kolektivne oštećenosti, ugroženosti, krivice drugih, etničke superiornosti, želje za osvetom i odmazdom, kulta žrtve i slično, valja opet praviti prve korake. Za mnoge od nas će to možda biti mali koraci, ali, po značaju za naša buduća pokoljenja, nesporno će biti veliki. Valja nam, bez ljutnje i simpatije (sine ira et studio), krenuti u katarzično suočavanje sa samim sobom. To može olakšati raspoznavanje pravih puteva ka prosperitetnoj i solidarnoj zajednici i neotuđivim pravima i slobodama pojedinca, kao meri svih ključnih stvari našeg života i naše države.
Kada to uspemo i uverimo se da su marginalizovane sile koje su nas ovih decenija vukle u mrak srednjeg veka; kada odmerimo i deo sopstvene kolektivne odgovornosti za ono što nam se desilo; kada zločini postanu stvar individualne krivice i njihovi počinioci dođu pred sud pravde, to će biti najzad dočekani trenutak da ponosno primimo i prisvojimo priznanje o pripadnosti demokratskoj naciji, dovoljno mudroj da ne bude kolektiv koji, kako sugerišu neki stereotipi, „pre svega, zna da se bije“ i poslovično vapi za pastirima, vojskovođama i čudotvorcima. U tom slučaju, demagoški laskavci kojima su usta puna naroda, kao i cinični, poročni i ambiciozni političari neće moći lako, kao do sada, da uvećavaju svoju moć i slavu prodajući nam „rog za sveću“.
Nakon oktobra 2000, kada su, konačno, i građani Srbije smogli snage da superiorno kažu Ne velikim strahovima, zabludama i prevarama i, tako, odbrane svoju demokratsku „političku svojinu“ od uzurpatora, imamo razloga da, uz nužnu dozu opreza, optimistički poverujemo kako se na prostorima bivše Jugoslavije zapućujemo ka takvoj duhovnoj i političkoj „teritoriji“ gde ljudi ne dolaze na vlast „proždirući srž drugih“ i gde se nazire kraj dvostrukom izbeglištvu, kako bekstvu od slobode, tako i bekstvu zarad slobode. Zar to nije lep san?
Istrajno upućivati na prirodu i posledice zla činjenog u protekloj deceniji, kao i na to da ne smemo više prizivati nekakvu harmoniju zatvorene plemenske zajednice, jer ćemo tako, kako upozorava Poper, stići do Inkvizicije, Tajne policije i romantizovanog razbojništva (Ako se vratimo natrag, moramo preći ceo put, moramo se vratiti zverima – Poper) takođe predstavlja doprinos da se dugo sanjan san o razumu, bratstvu i slobodi svih ljudi i naroda na našim prostorima najzad pretvori u javu.
Kraj