Foto: Nenad Kovačević

On je prisustvovao otvaranju izložbe „Mleko i krv“, autora Željka Markovića, direktora Istorijskog arhiva Užice koja je, povodom Dana Užica – 9. oktobra, umesto u Arhivu, zbog velikog interesovanja javnosti, otvorena u užičkoj skupštini. Izložba je posvećena njegovom ocu – kontroverznom Slobodanu Peneziću Krcunu, učesniku NOB-a, narodnom heroju, visokom komunističkom i državnom funkcioneru Srbije i bivše Jugoslavije, koji je rođen u Užicu 1918. i poginuo u saobraćajnoj nesreći 1964. godine kod Lazarevca.

Postavku čine Krcunova lična i druga dokumenta, pisma, izvodi iz njegovih dnevnika, beleške, fotografije i ostala građa od njegovog rođenja do smrti koju je porodica Penezić poklonila prošle godine užičkom Istorijskom arhivu.

– Imam previše emocija da bih mogao da ih definišem, ali oduševljen sam izložbom. To su papiri koji su veoma dugo stajali u našoj porodičnoj kući, koje niko nije pogledao. Zapanjen sam time šta je sve otkrio Željko Marković i mislim da je uspešno ispričao priču o mom ocu, kazao je Srđa Penezić o izložbi, koju su podržali Ministarstvo kulture i Grad Užice, a potom dodao: „Iznenađen sam velikim interesovanjem Užičana za sudbinu mog oca, nakon toliko vremena od njegove smrti. On je živeo za Užice. Iako je živeo u Beogradu, putovao je u Užice kad god je mogao i na kraju – poginuo je na putu za Užice.“

Fotografije: Srđa Penezić

Srđa Penezić je filmski reditelj i, nakon tri i po decenije života i rada u Americi, 2014. godine vratio se u Srbiju. NJegov stariji brat i slikar Relja živi na Floridi, a sestra Vida, profesorka univerziteta, u Los Anđelesu.

Kako ocenjujete kontradiktornosti o Vašem ocu – od toga da je bio posleratni zlikovac u ime Komunističke partije, koji je rukovodio smaknućima političkih neistomišljenika, do toga da je bio patriota i da se borio za srpske interese u ondašnjoj Jugoslaviji?

– Svaki čovek treba da ima pravo na svoje mišljenje. Dugo sam živeo u Americi i imao sam prilike da se sretnem sa ljudima koji, maltene, nisu hteli budu u istoj prostoriji sa mnom, ali sve je to vrlo brzo nestajalo. Mi smo isti narod. Živeli smo vrlo lepo i trebalo bi da probamo i ovde da lepo i zajedno živimo, da prestanu stalne svađe i rasprave. Za mene je moj otac bio – moj otac. Ja ga ne znam kao javnu ličnost. Bio je veoma pažljiv, učio me je da, između ostalog, vozim bicikl i ja to pamtim, a razna mišljenja o njemu – vrlo pozitivna i vrlo negativna, ostavljam tim ljudima. Nadam se da će ih prevazići, jer od njega ne bi trebalo praviti ni kult, ni najgoreg čoveka na svetu, jer je bio čovek od krvi i mesa.

Kako se Vi nosite sa tako podeljenim stavovima o Vašem ocu?

– Ja se s tim uopšte ne nosim. To je nešto o čemu nikada nisam razmišljao. Za moje prijatelje ja sam njihov prijatelj i pričamo o drugim stvarima, o tome koji album Bitlsa je bio najbolji i slično, a politikom neću da se bavim i ostavljam je glupljima od sebe. Živeo sam u Americi 35 godina i retko sam bio izložen mišljenjima o mom ocu. Niko od mojih prijatelja u Americi za njega nije čuo, niti se za njega zanimao. Pričali smo o tome kako da napravimo najbolji dokumentarni film, TV reklamu ili nešto drugo što smo imali sreću da dobijemo da radimo. Tek kada sam se vratio u Srbiju, počeo sam da slušam o njemu, ali vrlo malo. LJudi koje srećem, nikada mi ništa direktno ne kažu, ali ponekad, kada nekoga sretnem na javnom mestu, pitaju me ponešto. U mom privatnom životu, ne da se nisam nosio sa tim, nego nisam obratio pažnju na sve to. On je u mojim sećanjima i to je sve što mogu da kažem o njemu.

Da li je porodica, nakon njegove pogibije, trpela bilo koju vrstu pritisaka od tadašnje vlasti?

– Ne. Do te mere sam nezainteresovan za politiku da nisam znao, niti me je zanimalo, ko je lider, šta se dešava, čak i ako bi nam neko rekao da ne može sada da se govori o nečemu, ja na to nisam obraćao pažnju. Moj otac je poginuo kada sam imao 12 godina i tada nisam mogao emotivno da doživim i da razumem njegovu smrt. LJudi su došli i rekli da se to desilo, ali znao sam da se više nikada neće vratiti. Međutim, nije mi padalo na pamet da će to imati tako dalekosežne posledice. Kasnije, godinama sam to emotivno doživljavao i preživljavao. Ipak, živeo sam lepo u Americi, trudio se da provodim što više vremena s prijateljima, da budem što srećniji, a politiku ostavljam mnogo, mnogo glupljim ljudima od sebe.

Zbog čega ste se vratili u Srbiju?

– Slikarka Vesna Golubović, Slavko Štimac i ja smo 2013. godine odlučili da snimamo film i njima se dopala moja ideja i napisao sam scenario. Znao sam da moram da dođem u Srbiju na minimum godinu dana, zbog priprema, snimanja i montiranja, a onda sam odlučio da se time bavim i vratio sam se u Srbiju 2014. godine. Nikada nisam požalio zbog toga. Amerika mi uopšte ne nedostaje, mada sam je voleo, stekao mnogo prijatelja i dobro sam živeo. Mnogo zanimljivije mi je ovde da radim i da se družim sa starim prijateljima. Petnaestak godina od odlaska u Ameriku nisam dolazio u Srbiju, a počeo sam da dolazim kad sam počeo da radim jedan animirani film i dopalo mi se ovde. Međutim, bio sam začuđen time što se ništa nije promenilo. Isti ljudi, samo što je nekadašnja država podeljena na nekoliko manjih država.

Boravak u Londonu

„Kasnih sedamdesetih bio sam godinu dana u Londonu. Sa jednim prijateljem pisao sam roman i mislili smo da smo zanimljivi i da bi trebalo da napišemo nešto humoristično o kraju komunističke Jugoslavije. Međutim, kada smo počeli da ga pišemo, Tito je bio živ, a završili smo ga kad je Tito umro“, navodi naš sagovornik.

Bez mržnje

„Moja majka Zina je iz Hrvatske, iz Dalmacije, i nikada nisam osećao mržnju ili nerazumevanje od bilo kog pripadnika drugih naroda. Gde god da sam putovao, lepo su me dočekivali i ja se trudim da na takav način primam goste“, kaže Srđa Penezić.