Zbog visoke i redovne plate, mnogi naši medicinari odlučuju se da se spakuju i odu u zemlju „gde može da se zaradi, samo ljudi nisu duhoviti i svako plaća svoje piće“.

Jedna od njih bila je i Aleksandra Mina Vagner, medicinska sestra iz Beograda, koja je, prema sopstvenom svedočenju, iz obećane zemlje posle samo nekoliko dana morala da spašava glavu. Ona tvrdi da su joj u porodici u koju su je poslali da neguje bolesnika prvo zabranili da izlazi, potom ograničili kretanje i u stanu te naposletku psihički i fizički maltretirali.

Vagner navodi da je sve otpočelo od oglasa na Fejsbuku, u kome je pisalo da je hitno potrebna medicinska sestra za rad u Nemačkoj, sa dobrim poznavanjem nemačkog jezika, za negovanje pacijenta koji je nepokretan i u komi. Oglas je bio postavljen na stranici „Altenpflege Lena“, koja je u međuvremenu promenila naziv u ALena“, sa identičnim amblemom.

Vagner se javila na oglas, da bi je potom kontaktirala osoba koja se predstavila kao Lena, za koju će se kasnije ispostaviti da je osoba po imenu Jelena Eustakio. Obavestila ju je da će njen kontakt proslediti agenciji u Nemačkoj. Nekoliko dana kasnije, putem vibera javio joj se Nemac koji se predstavio kao Jurgen Ott, rekavši da stoji iza agencije „Vision vita“, za koju smo naknadno utvrdili da postoji i da joj je sedište u Augzburgu. Tražio je da mu pošalje kopiju svoje diplome, CV i jednu fotografiju, što je Vagner i učinila.

Posle nekog vremena, „Lena“ ju je obavestila da je sve u redu i da je u Nemačkoj čeka ugovor o zasnivanju radnog odnosa na osnovu koga će dobiti boravišnu vizu.

– Zahvalila sam se i pitala koje su moje finansijske obaveze prema njoj. „Lena“ je kazala da joj dugujem sto evra, ali da ništa nije hitno i da može da me sačeka do prve plate. Sve je delovalo isuviše dobro. Kazala mi je da putujem u četvrtak i da je prevoz organizovan. Sve počinje da mi bude sumnjivo kada sam „Lenu“ upitala za veličinu plate i adresu na koju idem, na šta je ona odgovorila da nema te informacije. Ipak, zbog finansijske situacije, odlučila sam da krenem – priča Vagner.

Još jedan od alarma na koji nije reagovala oglasio se kada je pri polasku vozača pitala na koju adresu je vozi, na šta je on odgovorio da to ne sme da joj kaže. Tada za Aleksandru Minu Vagner počinju da se dešavaju čudne stvari, sa elementima američkog horora B produkcije.

Negde u Nemačkoj, a kako smo kasnije utvrdili na tromeđi Frankfurta, Dizeldorfa i Dortmunda, vozač je skrenuo sa autoputa i vozio oko 45 minuta kroz šumu, po noći. Stigavši na adresu, Vagner je ugledala objekat koji opisuje kao „zablindirani stacionar“, koji je po njenoj oceni ličio na sve osim na nečiji dom i oko koga kilometrima okolo nije bilo ničega. Nakon dvadesetak minuta zvonjave na vratima, vrata joj je otvorila osoba koja se predstavila kao Brigita, kazavši da u tom objektu radi kao kuvarica. Uvela ju je i smestila u sobu.

– Ustala sam rano u želji da se što bolje pokažem i obukla svoju uniformu. Zamolila sam majku bolesnika da ga upoznam, na šta mi je ona žustro naredila da skinem uniformu. Rečeno mi je da ne smem da govorim, da prilazim pacijentu i da se što manje krećem po kući. Ništa mi nije bilo jasno. Crveni alarm za mene se aktivirao kada sam upitala da li u blizini postoji prodavnica, na šta mi je otac u toj porodici odgovorio „odakle ti ideja da možeš da izlaziš napolje“ – priča Vagner.

Usledilo je oduzimanje telefona, stalne pretnje kao i uvrede da je nesposobna, iako joj nije bilo ni dozvoljeno da radi svoj posao. Psihičko je ubrzo preraslo u fizičko nasilje. Koleginica iz Poljske ju je udarila kada je pokušala da joj pomogne da prenese pacijenta. Vagner je otišla kod majke bolesnika da joj se požali i uzme je u zaštitu, ali je ponovo ostala zaprepašćena.

– Unela mi se u lice i rekla mi je da sam sad progovorila, a da ću ukoliko se to ponovi leteti kroz zatvoreni prozor. Naredila mi je da se izvinim koleginici koja me je udarila i upozorila da ću u suprotnom imati problem sa njom. U suzama sam otišla u svoju sobu, pozvala „Lenu“ i pitala je šta je ovo, gde sam ja i šta se uopšte dešava. Odgovorila mi je: nemoj Mina. Ćuti i trpi – priseća se Vagner.

Situacija je dodatno eskalirala kada je dobila zadatak da spremi pacijenta za spavanje. Po njenom svedočenju, na krevetu je bilo trideset jastuka od kojih je svaki imao svoje mesto, a Vagner je to radila prvi put. Tada ju je fizički napala i majka pacijenta.

– Kako god da sam ih namestila, bilo je pogrešno. U jednom momentu, uhvatila me je za ramena i bacila u stranu. Govorila mi je da sam srpsko govno, glupa i nesposobna, da moja diploma ne vredi ništa i da ću se u njenoj kući ponašati onako kako mi ona naredi. Gušila sam se u suzama, a onda je ono rekla da mogu da idem u svoju sobu, jer me je „naučila lekciju“ – kaže Vagner.

Otišla je u sobu i razmišljala koga da zove. U džepu je imala trideset evra. U međuvremenu joj je gazdarica naredila da što pre pokupi svoje stvari i da ide. Vagner ju je zamolila da je neko odveze do prvog grada jer nije znala gde je, te da joj do prve civilizacije treba 45 minuta kolima, ali joj je gazdarica hladno odgovorila da to nije njen problem. Vagner je tada odlučila da pozove vozača koji ju je vozio za Nemačku a čiji broj joj je ostao u telefonu. Objasnila mu je situaciju i zamolila ga da neko dođe po nju. On joj je obećao da će alarmirati sve koje poznaje. Međutim, ubrzo je dobila poziv od „Lene“, to jest Jelene Eustakio.

– Pitala me je kog sam vozača zvala i da li sam normalna, i rekla da će ona organizovati prevoz i da ne zovem nikog. Nakon nekoliko sati stigao je kombi. Istrčala sam iz kuće i ušla. Pitala sam vozača da li ga je poslala Lena, na šta je on odgovorio pitanjem „koja Lena“. Objasnio mi je da je njegov kolega koga sam molila za pomoć adresu na kojoj se nalazim postavio na berzu vozača, te da je on bio u blizini i došao po mene. Zahvalna sam tom čoveku jer me je spasio – završava Vagner.

O ovom slučaju obaveštena je policija, antitrafiking organizacija ASTRA kao i nemačka ambasada.

Eustakio: Svako ko hoće da radi snaći će se u Nemačkoj

Jelena Eustakio, koja stoji iza stranice „Altenpflege Lena“, kaže da je ona Aleksandru Minu Vagner samo spojila sa nemačkom agencijom, te da joj je izašla u susret i platila put u oba pravca. – Vagner meni duguje 300 evra, a priča da je ona oštećena. Ugovor se dobija nakon probnog rada koji traje deset dana, a ona je tamo bila tri. Niko joj nije uzeo ni evro, niti ju je ko tukao. Svako ko hoće da radi, snaći će se u Nemačkoj. Raditi se mora – naglašava Eustakio.

Agencija „Altenpflege Lena“ ne postoji

Agencija „Altenpflege Lena“ izbrisana je iz registra preduzetnika jula 2015. godine, što nam je potvrdila i Jelena Eustakio. Postojala je pet meseci i bila registrovana kao „PR agencija za konsultantske aktivnosti i posredovanje u poslovanju“.

Nemačka agencija ćuti

Redakcija Danasa uputila je mejl nemačkoj agenciji „Vision vita“ sa pitanjem da li su upoznati sa slučajem Aleksandre Mine Vagner, u kome smo ukratko objasnili o čemu se radi. Do zaključenja ovog broja nismo dobili odgovor.