Foto: Fonet/AP

Nekoliko koraka od drvene česme iz osmanskog doba koja dominira Baščaršijom, trgom u centru Sarajeva, kupci u turskoj prodavnici razgledaju čajeve začine i ratluk.

Murat Ozkaja, vlasnik prodavnice, smatra sebe jednim od pionira. Nekadašnji berzanski broker iz Malatije, grada na istoku Turske, započeo je ovde novi posao kad se oženio Bosankom i preselio u Sarajevo pre 12 godina.

U to vreme, migracija između ove dve zemlje uglavnom je tekla u suprotnom smeru. Ali u deceniji otkako je otvorio prodavnicu – kao i još nekoliko radnji, uključujući prodavnicu tekstila iz Turske – primetio je da broj doseljenika iz Turske koji dolaze u Bosnu i Hercegovinu počinje da raste.

„Broj naših ljudi ovde je sve veći; mnogo njih dolazi“, kaže Ozkaja dok pije tursku kafu u jednom od kafea u starom delu Sarajeva, nedaleko od njegove radnje. „Zaista se nadam da će neko od nas jednog dana ući u [bosanski] parlament. Nadam se da će Turska sprovoditi politike kojima će to podržati.“

Širom Balkana sve je veći broj Turaka koji puštaju korenje u mestima koja su za njih donedavno bila samo tačke na mapi Osmanskog carstva. Mnoge ovamo privlače prilike za pokretanje poslova, investiranje, školovanje ili ljubav. Neki su otkrili predačke veze koje ih približavaju narodima na obodu nekadašnjeg carstva.

Kakvi god da su im motivi, pripadnici te nove dijaspore u svoja nova prebivališta donose turski jezik, kulturu i vrednosti. Oni su lice jedne nove i asertivnije Turske, čitavo stoleće posle pada Osmanskog carstva.

Foto: FoNet/AP

Analitičari veruju da mogućnost angažovanja Turaka u inostranstvu kao poluge za primenu meke moći u bilateralnim odnosima sa drugim zemljama nije promakla turskom predsedniku Redžepu Tajipu Erdoganu, koji se zbog svoje sve autoritarnije vladavine našao u sukobu sa zapadnim silama, usled čega su izgledi Ankare da se priključi Evropskoj uniji sve manji.

Mada su neki od emigranata napustili zemlju da bi izmakli Erdoganovim kaznenim merama preduzetim posle neuspelog državnog udara 2016. godine, mnogi iseljenici podržavaju njegovu viziju „nove Turske“ koju je gradio na islamističkom nacionalizmu umesto na zapadnim vrednostima sekularizma koja je u Tursku doneo Mustafa Kemal Ataturk, osnivač turske republike 1923. godine.

„Oni se vide kao ambasadori koji će na Balkan doneti vrednosti ’nove Turske’ i konačno postati deo lokalnog okruženja – što će doprineti rastu postojećih zajednica Turaka, naročito u [Severnoj] Makedoniji, na Kosovu, u Albaniji, kao i Bosni u nešto manjoj meri“, kaže Osman Softić, nezavisni politički analitičar iz Sarajeva.

Turski uticaj na Balkanu je već dugo prisutan u obliku investicija u univerzitete, džamije i infrastrukturu. Ankara takođe koristi meku moć kroz uspostavljanjem mreže kulturnih centara, angažovanjem Turske agencije za pomoć i korišćenjem državnih medija koji emituju programe na regionalnim jezicima.

Ali dok broj doseljenika raste, neki u tome uočavaju dobru za preoblikovanje političkog pejzaža. Erdogan podstiče Turke u balkanskim državama da pribave drugi pasoš, ne bi li tako na stranim teritorijama stvorio blokove glasača koji će biti naklonjeni Ankari.

„Da na Balkanu ima više stanovnika odraslih u Turskoj, Turska bi bila uticajnija zemlja“, kaže Rafit Sait, bivši poslanik iz vladajuće partije koji predvodi grupu za dijasporu na Balkanu i predsednik je Balkanskog centra za strateška istraživanja u Izmiru na zapadu Turske.

„Na rezultate izbora mogla bi uticati glasačka mesta postavljena u Turskoj gde bi ljudi glasali za one partije koje su bliske turskoj vladi.“

‘Sultan Erdogan’

Na mitingu u Sarajevu kojim je započeo kampanju za reizbor i opšte izbore prošlog maja, predsednik Erdogan je jasno rekao šta očekuje od Turaka u inostranstvu.

U bosansku prestonicu je doleteo pošto su mu Austrija, Holandija i Nemačka uskratile mogućnost organizovanja sličnih događaja, što je donekle bila i reakcija na Erdoganove pozive pripadnicima turske dijaspore u Holandiji i Nemačkoj da glasaju prvo kao Turci, pa tek onda kao Holanđani ili Nemci.

U olimpijskoj dvorani Zetra nije manjkalo publike kojoj će se obratiti.

Među 12.000 hiljada gusto zbijenih posetilca u areni – od kojih su mnogi mahali crvenim zastavama – bio je Bekir Tekin, mehaničar iz Gnjilana na istoku Kosova. Tekin, koji nikada nije bio u Turskoj, rekao je: „Erdogan je Turska. Turska je danas došla kod mene.“

Foto: EPA/Turkish president press ofice

Mnogi drugi posetioci dovezeni su autobusima sa svih strana Balkana. Etnički Turci iz Severne Makedonije pomešali su se sa sunardonicima iz regiona Sandžaka na granici Srbije i Crne Gore. Oni sa Kosova i iz Zapadne Trakije na severoistoku Grčke stajali su zajedno sa novopridošlicama iz Crne Gore i Albanije.

Neki su doputovali čak iz Nemačke, Austrije i Holandije – zemalja u kojima živi brojna turska dijaspora.

Dok je Erdogan izlazio na binu njegovo ime u pesmama smenjivalo se sa salvama udaraljki. Neki od pristalica su vikali: „Sultan Erdogan“.

Bakir Izetbegović, bošnjački predstavnik u tripartitnom predsedništvu Bosne, podsticao je prisutne uzvikujući: „Sam Alah vam je poslao predsednika Erdogana“.

Zahvaljujući zakonu koji je 2012. godine usvojila Erdoganova vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP), građani Turske koji žive u inostranstvu imaju pravo glasa na izborima u Turskoj. Obraćajući se dijapsori, Erdogan je jasno stavio do znanja da glasanje za AKP neće biti dovoljno.

„Uzmite državljanstvo zemalja u kojima živite“, rekao je prisutnima. „Nemojte ga odbijati. Uzmite ga. Ako vam ga ponude, uzmite ga.“

Onda je objasnio: „Vi ste baši predstavnici u zemljama u kojima živite. Naučite jezik svoje zemlje, integrišite se, uđite u politiku i unapredite naše odnose. Ali nikada nemojte zaboraviti turski jezik, tursku kulturu i vašu Tursku.“

Za etničke Turke koji nemaju tursko državljanstvo i pravo glasa, njegov savet je nešto drugačiji: uključite se više u lokalnu politiku. „Vi ste oni koji treba da sede u tim parlamentima, umesto onih koji izdaju našu zemlju“, rekao je.

Erdogan je završio govor objavljujući nameru Turske da više investira na Balkanu. Najavio je planove za izgradnju auto-puta od Beograda do Sarajeva vrednog 3,5 milijarde dolara koji će se finansirati turskim kapitalom.

Narednog meseca, tri miliona turskih glasača iz dijaspore glasalo je na izborima koji su Erdoganu doneli još pet godina na poziciji predsednika – posle 16 godina koje je već proveo na čelu države.

Glasanje je ukazalo na duboku podeljenost turskih glasača na Balkanu. Gotovo 60 odsto glasova iz Bosne, sa Kosova i iz Severne Makedonije otišlo je Erdoganu, dok su glasači iz Albanije, Bugarske, Grčke, Rumunije i Srbije prednost dali opozicionom rivalu iz Republikanske narodne partije.

Tursko ministarstvo spoljnih poslova procenjuje da više od šest miliona Turaka živi u inostranstvu – od toga 5,5 miliona u zapadnoj Evropi. Dijaspora čini gotovo 8 odsto stanovništva Turske, koje broji 79,5 miliona.

Foto: Fonet-AP

Takođe, dijaspora nastavlja da raste, čemu doprinosi politička i ekonomska nestabilnost u zemlji. Prema poslednjim podacima Turskog zavoda za statistiku (TurkStat), emigracija iz Turske je 2017. godine porasla za 42,5 odsto u odnosu na prethodnu godinu i dostigla brojku od gotovo 254.000.

Analitičari očekuju da taj broj 2018. godine bude još veći.

Podaci o broju turskih državljana koji žive na Balkanu nisu precizni, ali statistika koju je objavilo ministarstvo spoljnih poslova početkom februara pokazuje da je više od 110.000 Turaka registrovano kod diplomatskih misija u regionu.

Oko 60.000 Turaka je registrovano u Bugarskoj, 13.000 u Rumuniji, 12.000 u Severnoj Makedoniji, 10.700 u Bosni, 8.000 u Albaniji, 3.500 na Kosovu, 2.000 u Crnoj Gori, 600 u Srbiji, 250 u Hrvatskoj i 200 u Sloveniji.

„Od početka ovog veka, broj turskih državljana koji cirkulišu između Turske i balkanskih zemalja znatno je porastao“, kaže Gul Uret, istraživač u Centru za studije jugoistočne Evrope na Univerzitetu u Gracu u Austriji. „To je fenomen koji se javlja paralelno sa unapređenjem odnosa između Turske i balkanskih zemalja na državnom nivou.“

To takođe odražava promene u profilu turske migracije. Godine 2017, više od 42 odsto turskih migranata bili su stari između 25 i 34 godine, dok je 57 odsto poticalo iz velikih gradova kao što su Istanbul, Ankara, Antalija, Bursa i Izmir, prema podacima TurkStata.

„Ranije su dijasporu u zapadnoj Evropi uglavnom činili ljudi iz ruralnih oblasti i urbanih centara, relativno slabo obrazovani i oni nižeg društveno-ekonomskog statusa“, kaže politički analitičar Softić.

„Novu tursku dijasporu na Balkanu čine obrazovani ljudi, studenti koji žele da se školuju i preduzetnici koji uočavaju priliku za posao, a sebe vide kao pripadnike zajednica na balkanskim prostorima, sa kojim dele istorijsko i kultruno iskustvo.“

’Strepnja i strah’

Mnogi od Turaka na Balkanu su vatrene pristalice AKP, ali ima i onih koji su okrenuli leđa onome što opisuju kao sve represivniju Erdoganovoj Turskoj.

„Nisam mogla da dišem u Erdoganovoj Turskoj“, kaže Arzu Kodža, umetnica i dizajnerka koja se preselila u Sarajevo na jesen 2018. da bi pohađala master studije na Umetničkoj akademiji u Sarajevu. „Javne politike, promene koje one unose u društvo, veliki pritisak na naš način života – sve to me je nateralo da odem.“

Porodica Kodža ima korene na Balkanu. Njen otac potiče iz Razgrada na severoistoku Bugarske, a majka iz Prijepolja na jugoistoku Srbije. Podnela je zahtev za srpsko državljanstvo.

„U potrazi za boljim životom moji roditelji su došli u Tursku jer je to bila zemlja u kojoj su razlike prihvatane s mnogo tolerancije“, kaže ona. „To je bila Ataturkova zemlja, zemlja koja je sekularna, prosperitetna i bogata za one koji hoće da rade.“

Arzu pripada „generaciji Gezi“. Tako nazivaju mlade ljude koji su demonstrirali u Gezi parku u Istanbulu 2013, što su bili prvi masovni ulični protesti protiv Erdoganovog režima. Kao i Arzu, mnogi pripadnici te generacije su napustili Tursku.

„Svi smo bili obrazovani i urbani ljudi, a Erdoganova policija nas je brutalno napala vodenim topovima i suzavcem jer smo tražili demokratske promene“, kaže ona.

I dodaje: „Ataturkova republika je nestala. Zašto bih inače otišla iz svoje zemlje?“

Stručnjaci kažu da za Turke sa balkanskim korenima važi stereotip da su sekularniji, da su kulturno, mada ne i religijski, konzervativniji i politički bliži Ataturkovim idealima nego

Erdoganovoj vrsti političkog islama. Ataturk je i sam poticao sa Balkana, iz regiona Severne Makedonije i Grčke.

„Turski građani balkanskog porekla su deca porodica koje su sve izgubile i koje su bile prinuđene da ostave svoje predačke domove na Balkanu“, kaže Kursat Gudž, doktor nauka sa Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Ankari. „Država, Ataturk, domovina, republika, sekularizam i drugi slični termini, to je važna motivacija za turske Balkance.“

Politički analitičar Softić kaže da manjak entuzijazma za Erdogana i njegovu islamističku vladajuću partiju naročito pokazuju oni Turci koji se identifikuju kao Bošnjaci.

„Gotovo sve bošnjačke zajednice u Turskoj bile su bar donekle progresivne, levo orijentisane i republikanske [misli se na glavnu opozicionu Republikansku narodnu partiju koju je osnovao Ataturk] u turskom značenju te reči, i one svakako nisu uporište za Erdogana i njegovu stranku“, kaže on

„Mlađe generacije bošnjačkog i balkanskog porekla u Turskoj, naročito oni obrazovani, počinju da postavljaju pitanja o sopstvenom identitetu i žele da dođu ovamo u posetu, a neki ostanu tu da žive.“

Ali za mnoge Erdoganove kritičare prava prekretnica je bio jul 2016, kada su neki od oficira turske vojske pokušali da izvedu državni udar.

Erdogan je reagovao brzo i nemilosrdno. Proglasio je vanredno stanje u zemlji, dao otkaze stotinama hiljada državnih službenika i pritvorio veliki broj ljudi zbog sumnji da su bili umešani u puč, uključujući i brojne novinare, sudije, oficire i policajce.

Foto: Pixabay/Samueles

Desetine hiljada Turaka su zbog toga napustili zemlju.

Mnogi su otišli u Nemačku, gde se prema podacima Savezne uprave za migraciju i izbeglice koje navodi Die Welt samo 2018. godine njih 10.000 prijavilo za azil. Drugi su potražili utočište u balkanskim zemljama kao što je Kosovo.

Vođstvo AKP za puč krivi bivšeg imama Fetulaha Gulena, nekadašnjeg Erdoganovog saveznika koji danas živi u egzilu u Sjedinjenim Državama i koji tvrdi da nema nikakve veze sa zaverom.

Turska je izvršila velike čistke u školama, na fakultetima, u nevladinim organizacijama i bankama povezanim sa Gulenovim transnacionalnim verskim i društvenim pokretom koji Erdogan opisuje kao „paralelnu državu“ i „terorističku organizaciju“.

Jedna od žrtava tih čistki bio je Ahmet Kodžigit, turski državljanin nastanjen na Kosovu.

On potiče iz Adane na jugu Turske, a u vreme pokušaja udara radio je kao nastavnik fizike u školi u Prištini koja je bila povezana sa Gulenom. Gotovo preko noći, on i njegova porodica postali su izbeglice – bez mogućnosti da se vrate u Tursku, previše uplašeni da izađu iz kuće.

„Živim u strepnji i strahu da će nas uhvatiti“, kaže on. „Kada izlazim napolje, moram da budem veoma oprezan. Svaki put kad neko pokuca na vrata, moramo da proverimo ko je pre nego što otvorimo.“

Kodžigitov mlađi sin koji je rođen posle pokušaja puča nema pasoš jer turske vlasti odbijaju da izdaju dokumente deci roditelja koji rade za Gulenove škole, čak i ako žive van Turske.

Pošto je poreklom iz Bugarske, Kodžigit je razmatrao mogućnost da se prijavi za bugarsko državljanstvo. Ali da bi se kvalifikovao, morao bi da čitavu porodicu preseli u Bugarsku na tri godine – uključujući i devedesetjednogodišnjeg oca.

„Prema sadašnjim pravilima, moja deca bi morala da čekaju na pasoš 12 godina“, kaže on.

Umesto toga, podneo je zahtev za azil na Kosovu, ali vlasti su spore u obradi zahteva. Konačno je odlučio da oproba sreću sa Sjedinjenim Državama.

„Bolje je da odem u Ameriku nego da živim u uzaludnoj nadi da ću uspeti da povratim pravo da se vratim u zemlju“, kaže on. „Kosovo postaje nova verzija Erdoganove Turske. To nije zemlja za Turke kao što sam ja.“

Krajem septembra je odleteo u Ameriku da bi podneo zahtev za azil za sebe i porodicu.

Kako tvrdi inženjer Džemil Luma, nosilac dvojnog državljanstva Kosova i Turske nastanjen u Prizrenu na jugu Kosova, događaji koji su usledili posle pokušaja državnog udara duboko su podelili lokalnu tursku zajednicu.

„Ljudi su otuđeni i podeljeni zbog linije razdvajanja između Erdogana i Gulena“, kaže on. „To je bolno i posledice će se još dugo osećati.“

Podaci sa nedavnog popisa pokazuju da oko 19.000 etničkih Turaka živi na Kosovu, ali ta brojka ne uključuje imigrante iz Turske.

Luma kaže da religija igra sve važniju ulogu u javnom životu njegove zajednice. „Poštujem verske rituale, ali poslednjih godina se ne govori ni o čemu osim o religiji – što me zabrinjava.“

Uprkos svemu, on sebe vidi kao čoveka koji podržava Erdogana. Bez uticaja snažne Turske njegova zajednica na Kosovu bi bila asimilovana, smatra on.

„U borbama različitih sila i interesa za dominaciju, Erdogan na Balkanu pobeđuje“, dodaje on.

Geneaološka groznica

U februaru 2018. godine, turska vlada je otvorila onlajn geneaološki servis na svom sajtu za e-upravu, koji svakome ko ima lični broj omogućuje da istraži gde i kada su mu preci bili rođeni i kada su umrli.

U zemlji čiji zakoni zabranjuju beleženje etničkog porekla i koja sve građane smatra Turcima, ova baza podataka je izazvala veliko interesovanje.

Mnogi su otkrili da im preci potiču iz Bugarske, Severne Makedonije, Jermenije, Rusije, Azerbejdžana, Bosne, Srbije i sa drugih mesta.

Samo sedam dana posle pokretanja, sajt je nekoliko puta padao. Veliki broj zainteresovanih korisnika – oko šest miliona – primorao je vladu da dokupi hardver i ojača servere, izveštavali su lokalni mediji.

„Pristup matičnim knjigama koje su decenijama bile nedostupne nije otvorio samo debatu o istoriji moderne turske republike“, kaže Uret sa Univerziteta u Gracu. „Tako su takođe otvorena pitanja o naciji, etničkoj pripadnosti, identifikaciji i pripadanju. Moguće je da ova baza podataka radi u prilog vladajućoj eliti jer problematizuje moderni nacionalni identitet i ideje o turskoj naciji koju su gradili osnivači republike.“

Ali Oktaj Aksoj, član uprave Turskog instituta za spoljnu politiku u Ankari, smatra da tu nema skrivenih motiva.

„Mnogi od upisa rođenja bili su uništeni, a država je samo konačno omogućila pristup podacima preko kompjutera“, kaže on u elektronskoj poruci. „To je sve.“

U Istanbulu i drugim gradovima širom Turske raste mala industrija pravnih firmi i nevladinih organizacija koje nude pomoć u postupku za sticanje drugog državljanstva.

Foto: Hamdi Firat Bujuk

Sait iz Balkanskog centra za strateška istraživanja procenjuje da do 18 miliona turskih državljana potiče sa Balkana ili iz drugih regiona van Turske.

„Milioni ljudi, uključujući Turke, Albance, Torbeše i druge, dolazili su u velikim talasima sa Balkana u Malu Aziju zbog ratova i političkih nemira tokom 19. i 20. veka“, kaže on.

On procenjuje da danas oko 400.000 Turaka ima pravo na drugi pasoš u regionu – ali zasad je samo u Srbiji je taj proces relativno lako obaviti.

„Druge zemlje nemaju bilateralne sporazume o dvojnom državljanstvu sa Turskom, i ne žure da ih potpišu jer strahuju da će doći do remećenja njihove osetljive etničke strukture“, kaže on.

U Novom Pazaru u jugozapadnoj Srbiji, bivši potpredsednik opštine Faruk Suljević je saglasan da je većina balkanskih zemalja uplašena mogućnošću remećenja političke ravnoteže ukoliko se Turcima izdaju pasoši.

„Albanska i turska populacija u Makedoniji bi se mogla značajno uvećati u tom slučaju, isto kao i broj Bošnjaka u Crnoj Gori… Ali Srbija nema takvih problema i strahova“, izjavio je u intervjuu u oktobru, dok je još bio na funkciji.

Advokat u Istanbulu koji se bavi postupcima za sticanje drugog državljanstva u zemljama Balkana opisao je barijere sa kojima se suočavaju turski državljani koji žele dvojno državljanstvo.

„Bugarska ne daje [lako] turskim državljanima pasoše zbog lokalne istorije i dinamike, a i zato što već ima veliku tursku etničku manjinu“, rekao je, tražeći da ostane anoniman.

„Kosovo i Crna Gora su promenili svoje zakone u okviru procesa EU integracija i daju državljanstvo tek posle veoma stroge provere kandidata.

„[Severna] Makedonija je takođe pooštrila uslove za sticanje državljanstva, u pokušaju da održi delikatnu etno-političku ravnotežu u toj maloj zemlji koju bi veći priliv ljudi albanskog ili turskog porekla mogao ugroziti.

„Bosna nema sporazum o dvojnom državljanstvu sa Turskom iz istih razloga kao [Severna] Makedonija i Crna Gora.“

Što se tiče Grčke, ona Turcima ne daje državljanstvo na osnovu porodičnih veza, u skladu sa bilateralnim sporazumom potpisanim pre gotovo sto godina, kaže ovaj advokat.

Biznis u procvatu

Uprkos preprekama, geneaološka inicijativa je inspirisala neke od Turaka balkanskog porekla da okušaju svoju sreću.

Hasan Džin, direktor službe za odnose sa klijentima u trgovinskoj kompaniji u Istanbulu, podneo je zahtev za sticanje državljanstva Severne Makedonije na osnovu toga što njegova majka potiče iz te bivše jugoslovenske republike. Otac mu je iz Prizrena na Kosovu.

„Oboje su etnički Turci koji su morali da emigriraju šezdesetih godina zbog tadašnjeg [jugoslovenskog] komunističkog režima i njegovih politika prema muslimanima“, kaže on. Još nema obaveštenja da li je njegov zahtev prihvaćen.

U Skoplju živi Tahsin Ibrahim koji je bio predsednik Makedonskog udruženja turskih organizacija civilnog društva, mreže nevladinih organizacija koje zastupaju interese etničkih Turaka u zemlji – kojih prema poslednjem popisu iz 2002. godine ima oko 75.000.

Ibrahim kaže da sve više turskih državljana koji imaju porodične veze sa Severnom Makedonijom kontaktira ovo udruženje i traži pravnu pomoć u postupku povraćaja imovine njihovih predaka. Neki traže pomoć i za sticanje državljanstva.

„Oboje su etnički Turci koji su morali da emigriraju šezdesetih godina zbog tadašnjeg [jugoslovenskog] komunističkog režima i njegovih politika prema muslimanima“, kaže on. Još nema obaveštenja da li je njegov zahtev prihvaćen.

U Skoplju živi Tahsin Ibrahim koji je bio predsednik Makedonskog udruženja turskih organizacija civilnog društva, mreže nevladinih organizacija koje zastupaju interese etničkih Turaka u zemlji – kojih prema poslednjem popisu iz 2002. godine ima oko 75.000.

Ibrahim kaže da sve više turskih državljana koji imaju porodične veze sa Severnom Makedonijom kontaktira ovo udruženje i traži pravnu pomoć u postupku povraćaja imovine njihovih predaka. Neki traže pomoć i za sticanje državljanstva.

Naš sagovornik u Sarajevu, bosanski predstavnik jedne od najvećih turskih poslovnih nevladinih organizacija, Nezavisnog udruženja industrijalaca i biznismena, priznao nam je da su izgledi za sticanje drugog pasoša za Turke u Bosni veoma mali.

„Pitanje sticanja drugog državljanstva za turske državljane poreklom sa Balkana privlači mnogo pažnje, ali rekao bih da je to samo zbog povišenih emocija posle novih saznanja o poreklu koja je omogućio onlajn geneaološki servis“, kaže Omer Sert, čiji preci potiču iz Krajine u Bosni. „Većina njih nema pravo na pasoš, a ni ja ne planiram da tražim još jedan.“

Ali prepreke sticanju državljanstva ne sprečavaju sve veći broj turskih preduzetnika da započinju poslove u balkanskim zemljama – što mnogi čine da bi izbegli ekonomske probleme u Turskoj.

Turska ekonomija je teško pogođena padom turske lire i velikom inflacijom, zbog čega su hiljade firmi pale u stečaj, a mnogi investitori pokušavaju da investiraju svoj novac u inostranstvu.

„Od svih balkanskih zemalja, Kosovo i Albanija su najpogodnije za poslovanje“, kaže Džem Ozkan, tridesetogodišnjak iz Istanbula koji u Prizrenu na Kosovu vodi kompaniju koja proizvodi metalne ograde i vrata. „Mislim da te dve zemlje pružaju optimalno poslovno okruženje.“

Abdurahman Balkiz, predsednik Kosovsko-turske trgovinske komore i direktor kosovske BKT banke, procenjuje da više od šest miliona etničkih Albanaca živi u Turskoj. On kaže da turske investicije na Kosovu iznose oko 382 miliona evra.

„Čini mi se da mnogi stanovnici Turske koji imaju korene na Balkanu rado dolaze i investiraju ovde [na Kosovu]”, kaže on. „Koliko vidim, njihov broj nastavlja da raste.“

U Albaniji više od 400 turskih kompanija zapošljava preko 15.000 ljudi, prema poslednjim zvaničnim podacima. Državne statistike pokazuju da investicije turskih kompanija u Albaniji premašuju 2,6 milijardi evra.

Ali kada je u pitanju privlačenje novih turskih biznisa, čini se da je Crna Gora u tome najuspešnija.

Foto: Hamdi Firat Bujuk

U zemlji sa 622.000 stanovnika registrovano je više od 2.100 turskih kompanija – što brojnošću premašuju i ruske i srpske firme, pokazuju podaci crnogorske poreske uprave. Samo 2017. godine

registrovano je oko 450 kompanija, dvostruko više nego prethodne godine.

Ismail Guvendž, turski preduzetnik i osnivač Udruženja turskih poslovnih ljudi u Crnoj Gori, kaže da status Crne Gore kao zemlje kandidata za članstvo u EU, uz podsticaje za strane investitore, čine ovu zemlju privlačnijom od drugih zemalja u regionu.

Srbija takođe nudi podsticaje turskim investitorima, kaže Salih Alkan, koji u Novom Pazaru vodi kompaniju za distribuciju sintetičkih plastičnih materijala.

Alkan je bio jedan od prvih Turaka koji su dobili srpsko državljanstvo – još 2006, davno pre geneaoloških otkrića – zahvaljujući porodičnim vezama u Novom Pazaru i obližnjem Tutinu.

„Svakako da mi srpsko državljanstvo pruža određene prednosti“, kaže on. „Možemo da putujemo u Evropu bez vize, za razliku od državljana Turske, što znatno olakšava uspostavljanje kontakata.“

‘Svi smo mi osmanlije’

Kakvi god da su bili njihovi razlozi za emigraciju, mnogi od Turaka na Balkanu naglašavaju zajednički identitet sa svojim novim susedima.

„Kada sam došao ovamo, moja porodica i ja smo to videli kao obnavljanje naših porodičnih korena“, kaže Sert iz Udruženja nezavisnih industrijalaca i biznismena u Sarajevu. „Brzo sam savladao jezik. Svi smo sada srećni jer smo se vratili u zemlju naših predaka.“

I drugi se osećaju kao kod kuće.

„Ljudi u Bosni žive Osmansko carstvo i njegove vrednosti bolje nego mi u Turskoj“, kaže Burak Baglan, turski biznismen iz turske južne provincije Hataj koji vodi turističku agenciju i bavi se pomalo uvozom i izvozom. „Veze između nas su snažne. Svakog dana smo sve bliži jedni drugima.

Sedeći u sarajevskom kafeu Aksaraj, koji je ime dobio po istorijskom kvartu u Istanbulu, Baglan primećuje da sve više mladih Bosanaca uči turski u nadi da će dobiti posao u nekoj od državnih ili privatnih institucija u regionu ili u samoj Turskoj.

„A i Turci uče bosanski jezik“, kaže Baglan. „Sa svojim prijateljima u Bosni mogu da razgovaram na turskom. Čaj i kafu mogu da naručim na bosanskom i obratno, jer ljudi ovde govore turski.“

Redžep Skrijelj, profesor istorije i vlasnik juvelirnice u Novom Pazaru, konstatuje: „Svi smo mi osmanlije. Osmansko carstvo ovde još živi.“

Skrijelj je Bošnjak. Njegova supruga, Mubera, turska profesorka medicine, dolazi iz porodice poreklom iz Prizrena, mesta sa značajnom turskom zajednicom. Oboje tečno govore turski, uz dosta slovenskih reči i sa balkanskim akcentom.

Njihov ponos turskom kulturom i korenima uobičajen je u regionu Sandžaka na jugu Srbije i severu Crne Gore.

„I naša deca će uskoro progovoriti turski“, kaže Skrijelj.

Na Kosovu, direktor kulturnog centra u Institutu Junus Emre u Prištini, Mehmet Ulker, pada u zanos dok govori o „bratskim odnosima“ Kosova i Turske.

„Prvog dana kada sam stigao na Kosovo, duboko sam zaspao i čuo napolju muziku“, seća se. „Rekao sam sebi: ’Pa ja sam kod kuće’. Onda sam se probudio, ali muzika se nastavila. Kada sam pogledao kroz prozor, shvatio sam da nisam u svom selu [u Turskoj] nego u Prištini“.

U Skoplju, Ibrahim iz udruženja nevladinih organizacija koje zastupaju interese etničkih Turaka u Severnoj Makedoniji odaje priznanje Erdoganu zbog uvođenja jedne nove i ekspanzivne predstave o tome šta znači biti Turčin u ovom regionu – što je podržano investicijama u bolnice, škole, poljoprivredu, džamije i banke.

„Turski identitet nije nacionalni identitet“, kaže on. „To je identitet koji obuhvata više naroda i prepliće se sa drugim identitetima. On nije vezan samo za Tursku. Mnogo je stariji i širi od nje.“

Ali drugi nisu toliko impresionirani Erdoganovim uticajem u regionu.

„Erdoganov sukob sa Gulenom, njegovi sve lošiji odnosi sa zapadnim zemljama i čistke koje sprovodi u Turskoj uticali su na Balkan“, kaže analitičar Softić. „Izgleda da sve više zajednica u disjaspori zauzima kritički stav prema politikama vlade u Ankari.“

Ovaj članak je nastao u okviru projekta Balkanske stipendije za izvrsnost u novinarstvu, uz podršku Fondacije ERSTE i Fondacija za otvoreno društvo, u saradnji sa Balkanskom istraživačkom mrežom. Hamdi Firat Bujuk je novinar BIRN-a u Sarajevu i politički analitičar. Aleksander Klap je nezavisni novinar iz Atine i BFJE stipendista. Serbeze Hadžiaj je istraživački novinar iz Prištine.

Povezani tekstovi