Foto: Fondacija "Ane i Vlade Divac"

Ponašali su se neljudski prema nama, nisu se zalagali za nas, niti uvažavali dečija prava. Vratili su nas u Srbiju. Volela bih da se čuje moj glas – kazala je za Danas Avganistanka Ashurma Arab, koja je u osmom mesecu trudnoće, majka troje dece i, kako kaže, izbeglica od malih nogu.

Arab je učesnica koncepta „Žive knjige“, u kome ljudi pričaju svoje životne priče, odgovarajući na pitanja „čitača“. Ovaj program održava se u Prihvatnom centru za migrante u Šidu, u okviru programa podrške EU u upravljanju migracijama u Srbiji.

– Cilj „Živih knjiga“ je da pružimo prostor za priče ljudi sa različitim kulturnim nasleđem, da se čuje kakvi su bili njihovi snovi i njihove želje i kako su oni slični odakle god da dolazimo – kazao je Miroslav Luburić u ime Fondacije „Ana i Vlade Divac“, koja uz Oksfam realizuje aktivnosti „Žive knjige“.

Do sada su migranti pričali meštanima svoje životne priče, a sada su se uloge okrenule, pa stanovnici Šida odgovaraju na pitanja migranata.

– Kada ste se rodili, odrasli i shvatili gde živite, da li ste bili srećni što ste ovde ili ste poželeli da odete? Čime ste želeli da se bavite – upitala je Ashurma Arab njenu „živu knjigu“, Dejana Ćosića, trenera u fudbalskom klubu FK Jednota. On joj je odgovorio da kao i svi u životu, njegova supruga i on su imali uspone i padove. U jednom momentu pomislili su da napuste zemlju, ali kako kaže, život je čudan.

– Sada smo oboje zaposleni, supruga je doktorka, a ja držim treninge deci. To nas još uvek drži ovde – naveo je Ćosić.

Arab je konstatovala da, iako se njemu nije ostvario san da postane fudbaler, sada pomaže drugoj deci da budu.

– Tako je pre dve nedelje moj dečak koji trenira dobio profesionalni ugovor. Izabrao sam da pomognem njima da postanu fudbaleri – rekao je Ćosić, a Arab je primetila da je sigurno srećan zbog toga.

Ashurma Arab kaže da se stalno selila. NJen san, kada je bila mala, bio je da postane doktorka, ali se on nije ostvario. Kada je došla u Evropu, imala je 31 godinu i nije znala da li joj je kasno za školovanje. Pomislila je, kaže, „ako ne doktorka, hajde bar da budem medicinska sestra“, ali nije imala sreće. Međutim, kako kaže, danas ne zna šta će sa njima biti, jer ima i troje dece i jedno je na putu.

– Vaša sudbina je da pokušate da ostvarite san kroz vašu decu, da oni završe školu, mislim da ćete tako biti srećniji – rekao joj je Ćosić. Skrivajući suze Arab je izgovorila da bi volela da joj deca budu doktori, ali da njen sin želi da bude fudbaler. Ćosić je upitao da li je njen sin ovde, a ona je pokazala na dečaka u zelenoj majci.

– Odlično, neka dođe na trening – rekao joj je Ćosić. Arab je potom pokazala na devojčicu u crvenom.

– Moja ćerka ima talenat za slikanje – zagledana u decu, dodala je Ashurma.

– U dvorištu prihvatilišta kuću sa oronulim krovom i autobus deli visoka žičana ograda na kojoj se suši šarena, iznošena odeća. Bez mnogo žagora deca su trčeći dizala prašinu. Na samom ulazu hladovinu pravi krošnja velikog drveta čije lišće razbija sivilo. Razbija ga i belina kreča na zidinama prihvatilišta. Glomazni drveni sto sa klupama okuplja ljude oko sebe, a mlada devojka pored njih drži bebu u naručju.

Većina čeka da nastavi put

U Prihvatnom centru u Šidu trenutno je smešteno 150 migranata, uglavnom porodica, većinom iz Irana, a potom iz Avganistana, Tunisa, Sirije, Pakistana, Iraka, od kojih 67 dece školskog i predškolskog uzrasta. Trenutno je u prihvatnim i centrima za azil smešteno oko 2.600 migranata, van centara ih je oko 380, u parkovima 350. Većina čeka da nastavi put, uglavnom u zemlje Zapadne Evrope. U ovom, kao i u ostalim prihvatnim centrima u Srbiji, korisnicima su obezbeđeni obroci, zdravstvena zaštita i školski časovi za decu.

Povezani tekstovi