Prisilno povlačenje neprijatelja

Prof. dr Mladenko Colić: BITKE NA NERETVI I SUTJESCI (4)

Autor je pukovnik JNA u penziji i učesnik NOR. Posle završenih vojnih škola magistrirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Doktorsku tezu je odbranio u Centru visokih vojnih škola JNA i stekao titulu doktora vojnih nauka. Radio je kao profesor vojne istorije na više vojnih visokoškolskih ustanova. Objavio je preko 100 naučnih i stručnih radova, među kojima i knjigu „Pregled operacija na jugoslovenskom ratištu 1941-1945“. Danas objavljuje deo njegove šire studije o bitkama na Neretvi i Sutjesci, vođenim pre sedam decenija, i njihovom uticaju na ishod Drugog svetskog rata.

Iz navedenog primera se vidi da je u toku NOR-a bilo i takvih situacija u kojima su kritične okolnosti zahtevale da se vodi krajnje odsudna odbrana na određenim pravcima, ali se u načelu, to izbegavalo.

Tito je 28. februara naredio 1. bosanskom korpusu da „pod svaku cijenu“ održi položaje kod Drvara, a Glavnom štabu NOV i PO Hrvatske da „barem sa dvije brigade: pruži pomoć 1. bosanskom korpusu, kako bi se što duže zadržale SS Prinic Eugen i 369. divizija koje su prodirale ka Livnu. Istočnobosanskim jedinicama naredio je da izbiju na Igman i udare u pozadinu nemačkih snaga (718. divizije). Deveta divizija i dalje je obezbeđivala jugozapadni bok Glavne operativne grupe.

Uveče 3. marta, kada su jedinice već krenule u odlučan protivudar na nemačko-ustašku grupaciju kod Gornjeg Vakufa, Vrhovni komandant NOV i POJ došao je na Makljen da u tim presudnim trenucima neposredno rukovodi napadom brigada i divizija.

Snažno napadnut u frontalnom sudaru, neprijatelj je uz velike gubitke bio prisiljen na povlačenje i 5. marta napustio je Gornji Vakuf, u koji su (istog dana) ušle jedinice 2. proleterske divizije. Neprijateljske snage odstupile su prema Bugojnu i Travniku. Bila je to velika pobeda, jer je Operativna grupa divizija otklonila neposrednu opasnost po Centralnu bolnicu u Prozorskoj kotlini i ponovo preuzela inicijativu. Međutim, situacija kod Operativne grupe divizija i dalje je bila veoma teška, jer su se sada prema njoj usmerile još dve nemačke divizije SS „Princ Eugen“ i 369. legionarska, koje su u to vreme dejstvovale protiv 1. bosanskog korpusa NOVJ. Nemci su zaključili da se snage NOVJ iz doline Neretve probijaju preko Gornjeg Vakufa za centralnu Bosnu pa su izvršili i treću, poslednju izmenu u planu „Vajs 2“. time su definitivno obustavili dalja dejstva protiv 1. bosanskog korpusa a 369. legionarsku i SS diviziju „Princ Eugen“ odmah su usmerili prema Operativnoj grupi divizija u dolini Rame.

Tako su 5. marta, u momentu uspešnog završenog protivudara kod Gornjeg Vakufa, prema Operativnoj grupi divizija sa Centralnom bolnicom bile usmerene neprijateljske snage od preko 80.000 vojnika.

Delovi 718. divizije nastupajući iz rejona Konjica na zapad, izbili su do 5. marta na levu obalu Neretvice. Istovremeno četničke snage prodrle su sa istoka u okuci Neretve naspram Jablanici. Druge četničke snage, koje su sa pravca Mostara nastupale uz Neretvu, približavale su se sa juga Jablanici. Pred tim neprijateljskim snagama na okuci Neretve borile su se svega tri brigade NOVJ (2. dalmatinska, 5. crnogorska i 10. hercegovačka), sprečavajući im da prodru u dolinu Rame i dalje ka Prozoru tj. u pozadinu snaga angažovanih u protivudaru kod gornjeg Vakufa.

Prema Operativnoj grupi divizija koncentrisanoj, sa centralnom bolnicom, na malom prostoru u Prozorskoj kotlini i okuci Neretve, bile su usmerene četiri nemačke divizije (717, 718. 7. SS i 369) jačine oko 55.000 vojnika, oko 5.000 italijanskih vojnika, oko 800 ustaša i domobrana i oko 20.000 četnika Draže Mihailovića.

Treća etapa (6 – 22. marta) obuhvata forsiranje Neretve, razbijanje i delom uništenje četničkih snaga Draže Mihailovića i izbijanje jedinica Operativne grupe divizija iz gornjeg toka Neretve na slobodan manevarski prostor kalinovičko-nevesinjske visoravni.

Petog marta je počela pregrupacija snaga iz Gornjeg Vakufa ka dolini Neretve, operativna grupa divizija ponovo je preuzela inicijativu, ali da bi se iskoristio postignuti uspeh, trebalo je istovremeno rešiti niz složenih i teških operativnih zadataka, i to:

– iz pokreta forsirati Neretvu na kojoj su svi mostovi bili porušeni, a tehničkih sredstava za prelaz nije bilo;

– razbiti četničke snage na levoj obali Neretve i stvoriti što dublji mostobran za prebacivanje jedinica i ranjenika;

– odbaciti neprijateljske snage na krilima u dolini Neretve na pravcu Konjica i Mostara i time osigurati mesto forsiranja i bokove snaga koje su prešle lreku, i

– jakom zaštitnicom osigurati slobodu akcije glavnim snagama radi stvaranja mostobrana i vreme potrebno za prebacivanje više hiljada ranjenika preko Neretve.

Nastavlja se