Foto: www.mc.rs

Krajem 1950-ih i početkom 1960-ih godina je u tadašnjoj Jugoslaviji, niz filozofa, pre svega u Zagrebu i Beogradu, krenuvši od Marksove teorije filozofiju prakse stavila u središte svog promišljanja društva i sveta. U Zagrebu su formativne osobe bili Gajo Petrović, Milan Kangrga, Danilo Pejović i Rudi Supek, a u Beogradu Mihajlo Marković, Ljubomir Tadić, te Svetozar Stojanović. Oni su se u početku pre svega razumeli kao predstavnici jednog nedogmatskog, stvaralačkog i humanističkog marksizma, a kasnije kao predstavnici samostalnog mišljenja sveta u Marksovom duhu. Godine 1963. osnovana je Korčulanska letnja škola, a godinu dana kasnije u Zagrebu je pokrenut časopis Praksis.

U to vreme dolazi i do prvih kontakata – kako teorijskih tako i ličnih – jugoslovenskih praksis-filozofa i predstavnika tzv. Frankfurtske škole, autora okupljenjih oko Instituta za socijalna istraživanja na čijem su čelu bili Maks Horkhajmer i Teodor V. Adorno. Posebno intenzivan kontakt bio je s Herbertom Markuzeom iz prve generacije frankfurtovaca i Jirgenom Habermasom iz druge generacije. Habermas, jedan od najpoznatijih i najuticajnijih filozofa današnjice više je puta 1960-ih i 1970-ih godina boravio u tadašnjoj Jugoslaviji na poziv zagrebačkih i beogradskih Praksis-filozofa. S glavnim predstavnikom grupe, zagrebačkim profesorom Gajom Petrovićem, vezalo ga je i kontroverzno lično prijateljstvo.

Žarko Puhovski, filozof i politikolog iz Zagreba, bio je član Praksis-grupe. S njim razgovaramo o odnosu praksisovaca i Habermasa tokom decenija.

DW: Gospodine Puhovski, kako je do tih prvih teoretskih, pa i ličnih susreta praksisovaca s predstavnicima Frankfurtske škole došlo?

Foto: EPA/SIMELA PANTZARTZI

Žarko Puhovski: Od prve generacije frankfurtovaca Markuze je bio jedini s kojim su praksisovci direktno komunicirali. Habermas se pojavio nešto kasnije, 1967. godine, kada su se praksisovci već bili formirali. Do njega su došli pre svega preko studentskih reakcija, jer su na Korčulansku letnju školu dolazili i nastavnici i studenti. Tada nije bilo interneta i društvenih mreža, pa su recimo na Korčuli uspostavljani kontakti, razmenjivale su se adrese, imena i misli.

DW: U svom predavanju 1984. u Ludvigzburgu, Gajo Petrović je Frankfurtsku školu nazvao „starijom sestrom“ praksis-filozofije. Šta je to bilo toliko privlačno za Praksis-filozofe u Frankfurtskoj školi?

Žarko Puhovski: Gajo Petrović je pozicionirao Praksis kao mlađu, ali zapravo ambiciozniju sestru frankfurtske škole. On je smatrao da je Frankfurtska škola ostala na nivou kritike, dok je on svoju poziciju, koja je bila merodavna za čitav Praksis, određivao kao mišljenje revolucije, koje je trebalo da ide korak dalje.

Adorno i Horkhajmer nisu kao nosive osobe Instituta za socijalna istraživanja nikada bili interesantni za praksisovce, niti obrnuto. Kao student sam u jesen 1967. razgovarao s Adornom, pitajući ga da li bi bio zainteresovan da dođe na Korčulansku letnju školu. On mi je odgovorio svojim tipičnim jezikom: Filozofija na Mediteranu je umrla pre dve hiljade godina, ostao je samo turizam.

DW: Tada je Erih From bio veoma popularan u Jugoslaviji, kao i Herbert Markuze. Habermas manje. Kakva je bila percepcija njegovog teorijskog rada u Zagrebu i Jugoslaviji?

Žarko Puhovski: Habermas je bio poznat pre svega preko svoje knjige „Strukturalna promena javnosti“, odnosno „Javno mnjenje“, kako se knjiga zvala u prevodu kod nas. Do kraja Praksisa (sredinom 1970-ih godina) Habermas je bio više spominjan kao neka vrsta fusnote uz Frankfurtsku školu. On nije bio autor koji se smatrao za klasika – to su pre svega bili Đerđ Lukač, Ernst Bloh i Herbert Markuze, i uz to Francuz Henri Lefevre. Oni su na Korčuli bili smatrani zvezdama prvog ranga.

Pri tome ne bi trebalo smetnuti s uma da Habermas ima tzv. zečije usne, teško ga je pratiti kada govori nemački ili engleski, i nije imao tip opšte publike koju bi vodio za sobom, kao što je to bio slučaj kod Bloha ili još više kod Markuzea.

DW: Što se recepcije Habermasa tiče, u vreme Jugoslavije su pre svega bili čitani njegovi raniji radovi, „Teorija i praksa“, Strukturalna promjena javnosti“, „Spoznaja i interes“, dok je njegovo glavno delo, „Teorija komunikativnog delovanja“, na neki način izazvalo manje interesovanje. Zašto?

Žarko Puhovski: Habermas je na neki način zakasnio u Jugoslaviju. On se sa svojim glavnim delom pojavio u vreme kada je tu već zavladala atmosfera da marksizam i sve što je s njim u vezi treba smatrati prepotopskim, neinteresantnim, arhiviranim i pritom suodgovornim za zločine. U to vreme je prevladavajući diskurs i opšte i stručne javnosti bio izrazito antimarksistički i antipraksisovski, naročito u Hrvatskoj gde su ih smatrali još i izdajicama hrvatskih nacionalnih interesa.

Pokazalo se i da su dela poput „Teorije komunikativnog delovanja“ prestrukturirana za ono što se naziva postmodernom svešću, koja je više volela eskapade tipa Slavoja Žižeka ili manje tekstove koji se bave teškim temama, a ne fundamentalna dela. Na kraju krajeva, to njegovo glavno delo i nije prevedeno na hrvatski jezik.

Ono što je, pogotovo u stručnoj javnosti zapaženo, bila je njegova teza o moderni kao nedovršenom projektu. To je bilo veoma značajno u vreme oduševljenja postmodernom, kada se sve htelo rešiti frazom „enything goes“, sve je moguće, sve ide.

A poslednjih godina su dosta prevođeni njegovi spisi o Evropi.

Intervju u celosti čitajte na portalu Dojče velea.


Povezani tekstovi