FoNet/Aleksandar Levajković

U normalnim okolnostima ovakve psovke, inače sastavni deo mejlova i komentara koje svakodnevno dobijaju, bile bi dočekane gnušanjem, ali publika okupljena danas u Krokodilovom centru za savremenu književnost prebrodila ih je kroz smeh i aplauze.

“Kada se ovakav govor prevede u umetnost zapravo katarzira i ljudi se oslobađaju od ucene straha da zapravo budu difamirani ukoliko slobodno kažu ono što misle”, kaže Borka Pavićević. Poezija mržnje, način da se oslobodi od te pretnje i straha je da se o tome javno govori i da se ismeje.

Pretnje smrću i jezive uvrede često idu zajedno, a govor mržnje dramatično je povećan i u medijima i veoma često usmeren i prema samim novinarima, smatra Nedim Sejdnović. “Ono što je karakteristično za Srbiju jeste da se govor mržnje indukuje sa vrha vlasti i njeni predatavnici veoma često i sami koriste taj govor ili ga podstiču”, kaže Sejdinović.

Moderator događajaja bio je Dragan Ilić, voditelj, koji je podsetio publiku da se sa govorom mržnje svakodnevno možemo susresti i u običnim obaveštenjima koje sustanari kače na zgradu ili u oglasima koji se nalaze na pijaci.

Nova forma umetničke ekspresije – “hate poetry” (poezija mržnje) je originalan format javnih nastupa nastao početkom 2012. godine u Berlinu. Prvi događaj neformalno je organizovala nemačko-turska novinarka Ebru Tašdemir, moderirala ga je nemačko-hrvatska novinarka i urednica Doris Akrap. Novinari stranog porekla i uglavnom leve političke orijentacije okupili su se tada u Taz kafeu u Berlinu i javno pred publikom čitali rasističke, preteće i druge uvredljive komentare koje su primali putem društvenih mreža ili mailom. Nastupi u okviru Hate poetry formata od tada su postali izuzetno atraktivni i popularni širom Nemačke a format je dobio brojne nagrade.