Foto: FoNet/ Aleksandar Barda

… koje u nemoj koloni prolaze Memorijalnim centrom u Potočarima, prostorom na kom je jula pre 23 godine poslednji put nogom gazilo više od 8.000 Srebreničana, mučki ubijenih i godinama preseljavanih kako bi se tragovi zločina sakrili.

Aktivistkinje Žene u crnom pokušavaju da se građani Srbije suoče sa onim što je rađeno u njihovo ime, te da se kazne svi ratni zločinci i oda pošta svim žrtvama sukoba…

Nacionalistička ideja da Srbija „dobija u ratu, a gubi u miru“, te da je rat mir, pokrenula je devedesetih stvaranje Velike Srbije, jer kako je rekao izvođač radova Slobodan Milošević: „Mi, Srbi ako ne umemo da radimo, umemo da ratujemo“. Mnogi su sledeli vođu oduševljeni i uvereni da četvrta vojna sila u Evropi (JNA) rat ne može da izgubi, a da prilika bez obzira na žrtve mora da iskoristi je šta za njih vrede životi nesrba. Ako se setimo da je Biljana Plavšić, srpska liderka iz Republike Srpske, jastrebica ultranacionalističke Srpske demokratske stranke/SDS-a izgovorila da je prihvatljivo ako za srpsku državu „od dvanaest miliona Srba šest miliona pogine“. Biljana Plavšić je završila u Haškom tribunalu kao osuđena ratna zločinka.

U Memorijalnom centru u Potočarima čudna mešavina bola, tihe tuge, zagrljaji, poljupci, suze nežnosti, blagodarnosti i sreće što su iz Beograda došle žene pacifistkinje, koje saosećaju sa žrtvama rata. Ženama u crnom prilaze brojni muškarci, žene, čitave porodice iskazujući poštovanje, zahvalnost i mole za zajedničku fotografiju. Ženama u crnom to je značajna nagrada, baš kao ona dobijena 1994. godine od izraelske organizacije Žene u crnom“ i to za protivljenje militarističkom režimu Srbije i aktivnu solidarnost sa ženama iz bivše Jugoslavije, baš kao i Milenijumska nagrada za mir koju je 2001. godine po prvi put dodelila agencija UN za žene – UNIFEM. Te iste godine parlamentarke Norveške, Finske i Danske predložile su da u znak priznanja za nenasilni otpor ratu, žensku solidarnost iznad svih podela i granica Žene u crnom dobiju Nobelovu nagradu za mir. Staša Zajović je 2005. nominovana za Nobelovu nagradu za mir u grupi od 1.000 žena zaslužnih za promociju mira.

Žene u crnom posećuju sve doline plača i mesta stradanja ljudi bez obzira na naciju i veru. I ovog jula u Potočarima za njih je obezbeđeno posebno mesto na prostoru za obeležavanje godišnjice genocida.

Na mezarju u Potočarima, sem Žena u crnom, stigli su i ultramaratonci Hrvatske. NJima se pridružio Zmago Horvat, Slovenac iz Maribora.

– Svaka čast vama Ženama u crnom. Treba imati snage i u ratu se suprotstaviti ratnim pokličima. Živele nam sto godina pa da se nađemo i dogodine, kaže Zmago i dodaje da je sa četvoricom ultramaratonaca dotrčao iz Ovčare kod Vukovara.

– Trčali smo pet dana po jedan maraton dnevno preko Vinkovaca, Brčkog, Janje, Zvornika i dotrčali u Potočare u Srebrenicu. Znate kako nas na putu ljudi dočekuju. Izađe cijelo selo, donesu hranu, sad je bilo i lubenica. Uvrijedili bi se da se ne počastimo. Svi pitaju kako se Slovenac našao tu, a ja kažem da to nije stvar nacije, već stvar srca. Ovdje treba doći dostojanstveno, tiho i pokloniti se senima stradalnika. Ja mislim da je najviše što sam svojoj ćerki Dolores dao nauk da u životu treba tražiti dobro u ljudima, da svuda ima dobrih ljudi. Da ne razmišljam tako ja ne bih mogao živjeti. Za mene Beograd, Zagreb, Sarajevo, Subotica nikad neće biti inostranstvo. Tamo na Paliću/Subotica nekoliko puta sam trčao ultramaraton. Bliske prijatelje, kao da su mi braća imam u Zagrebu, Osijeku, moj Krešo je Slavonskom Brodu, a braća Jovići su preko, u Bosanskom brodu. Prijatelji su mi i u Beogradu, Novom Sadu. U Kraljevu sam bio bezbroj puta. Nekad u Jugi/SFRJ, Maribor i Kraljevo su bili gradovi pobratimi. Kad nekud odem ne idem u hotel već u kuću prijatelja, a moj dom u Mariboru je i njihov. Kad su pretprošle godine bile poplave sa elektroprivredom Slovenije donijeli smo veliki agregat za struju da spasemo Obrenovac. Kad bi Obrenovac pao, jug Srbije bi ostao bez struje, priča Zmago.

Ženama u crnom prilazi i Amra Zukić i u pola glasa, da ne uznemiri duh hiljade ljudi tu pokopanih, priča da je jula 1995. godine bila ovde kad je ušla vojska.

– Sa nekoliko metara udaljenosti gledala sam Mladića, vidjela da deci dijeli bombone, slušala kako govori da se ne bojimo, da nam ni dlaka sa glave neće faliti. Moja susjeda mi došapnula: „Vidiš, biće dobro“. Predosjećala sam veliko zlo i odgovorila joj da nam neće faliti dlaka već glava. I tako je bilo. Za nekoliko dana ovdje je ubijeno više od 8.000 ljudi. Svake minute po jedan stanovnik Srebrenice. Voljela bih da ispričam da je i tad bilo dobrih ljudi. Ja sam sa grupom žena i dece šleperom prebačena u Kladanj. Vozio nas je čovjek kamionom sa registrarskim tablicama Titovog Užica. Pritisla vrućina, gužva, strah. Nisam ga pitala kako se zove. A voljela bih mu se zahvaliti. Usput su nas na više mesta zaustavljali naoružani ljudi, a naš vozač nije dao da nas skinu sa kamiona. Mogao je i sam stradati. Bio je čovjek Srbin. Ne mrzim narode. Zlo čine pojedinci, kaže Amra.

Nedaleko od tog mesta na uzvišici kraj mezara (grobova) sina i muža sedi Seada Budilović.

– Sin Mirzo mi je ubijen. Imao 16 godina. Muž mi je rođen 1956. godine. Abdulah. Tri sam brata izgubila, oca, svekra. Osamnaestoro iz moje porodice je ubijeno. Opisati vam ne mogu koliko mi je žao sina. Kad god pogledam ova slova na spomeniku učini mi se da me gleda. Našli su tek nekoliko kostiju od moga sina. Jedan kuk, plećku, jedno rebro. Pet godina su me molili da dođem i potpišem smrt moga sina. Htjela da sahranim sina, a ne nekoliko kostiju. Ipak, ovako mogu doći mom sinu, a ako nađu još njegovih kostiju dodaće ih ovdje u zemlju. Holandija mi je nudila novac za sina i muža. Nema tih para kojima oni mogu otkupiti svoj grijeh. Grad je bio prepun ljudi sa svih strana pridošlih u zaštićenu zonu UN. Bošnjaci su razoružani, a holandski bataljon se povukao i sve nas ostavio na milost i nemilost Mladićeve vojske, priča Seada.

Sa Ženama u crnom uvek su i Majke Srebrenice. Prijateljstvo traje godinama. Tu su i trojica forenzičara. Oni su iz različitih gradova Bosne. Zajedničko im je potraga za ostacima stradalnika, koji su kosti ostavili na stazi smrti kojom su se jula 1995. ljudi iz Srebrenice probijali ka Tuzli – slobodnoj teritoriji. Usput su granatirani, u zasedama ubijani. Ostali su u više od 40 masovnih grobnica. Ove godine je u suprotnom smeru Maršom mira tim stazama prošlo šest hiljada ljudi.

Haški tibunal je utvrdio da je u Srebrenici počinjen genocid. Svake godine sve je više gradova sveta u kojima se 11. jula održava komemoracija stradalima u najvećem zločinu na tlu Evrope posle Drugog svetskog rata. Zvaničnici Srbije nisu ni ovog 18. jula bili u Srebrenici.

Autorka je novinarka iz Novog Sada i saradnica Žena u crnom