Nebezbedni sud

Ispred suda, u hodniku, u samoj sudnici… može da vas napadne ko god hoće, da vam kaže ko šta hoće, da vam preti ko god hoće.

Naravno da mi je jasno da kada ste novinar/ka u korumpirano-kriminalnoj državi kakva je Srbija, onda ste i svesni opasnosti koje nosi ova profesija. Ali, upravo zbog toga je jako važno javno govoriti o napadima koje doživljavate. Neka ostane negde zabeleženo, za svaki slučaj.

Vojislav Šešelj mi je u sudnici, u delu gde sedi publika, bukvalno na tri metra, pretio da će me njegovi pajtaši radikali prebiti, jer sam mu rekla da sam i ja „žena u crnom“ dok je govorio najogavnije stvari o Staši Zajović, tipa da je „to trebalo udaviti čim se rodilo“.

Nakon što sam pisala o nedoličnom ponašanju Srećka Popovića – jednog od optuženih u predmetu „Ćuška“ – o njegovoj psovki „j… vam pas mater“ upućenoj sudskom veću, pa napadu na prevodioca u sudnici samo zato što je Albanac, pa dobacivanju Albanki, koja je svedočila o ubistvu sina, pa napadanju tužioca Bruna Vekarića da je nelojalan državi Srbiji – Popović me je zaskočio na pauzi jednog od suđenja. Vikao je na mene jesam li ja ta novinarka koja piše o njemu… Da se nisam snašla i rekla da nisam, te se brzo udaljila, ne znam šta bi mi uradio.

Ne mogu da se setim koje je suđenje bilo, ali sam dobro upamtila odvratno ponašanje jednog od muškaraca u obezbeđenju suda – ne znam kako se zove. Publika ima pravo da izađe iz sudnice ukoliko mora, a ja sam tada morala zbog rokova u Danasu, pošto se suđenje bilo odužilo.

Iako sam prethodno pitala jednog policajca u obezbeđenju da li će biti OK ako izađem iz sudnice i on mi rekao da će naravno to biti OK, onog momenta kada sam izašla, njegov kolega koji se zatekao u holu, počeo je da viče i da me vređa odakle meni pravo da izlazim iz sudnice. Nije pomoglo ni što mu je kolega rekao da me je on pustio, ovaj je nastavio da se drnda na mene, orio se ceo hodnik prvog sprata Specijalnog suda.

Uzvratila sam mu, naravno, rečima da tako može da se dere na svoju ženu ili sestru, a ne na mene. To ga je valjda dodatno razjarilo, pa je nastavio da me maltretira. Jedva ga sam se otarasila.

Neverovatno mi je ko sve sebi daje za pravo da napada druge bez pokrića, misleći da je neki „baja“. Želim da pohvalim ostale pripadnike obezbeđenja, jer nikad nisam imala neprijatnosti od njih, sem od ovog jednog što nosi naočare.

Branilac optužene Dragane Đekić u predmetu „Štrpci“, Goran Ninić, izvikao se jednom na mene jer mu, jelte, nisam rekla „dobar dan“. Niti sam ga videla kako ulazi u sudnicu, niti sam čula, ali je bez pardona sebi dao za pravo, još onako podsmehujući se, da mi kaže kako smo mi „novinari najgori“.

Poslednji slučaj zastrašivanja mi se desio u ponedeljak, 2. marta, ispred zgrade Specijalnog suda dok sam uzimala izjavu od brata jedne od žrtava zločina u Štrpcima. Neki ćelavi, istetovirani, nabildovani muškarac sa crnim naočarima stajao je na pola metra od mene i slušao šta pričam, a kada sam krenula da se odmačinjem od njega, pošto sam ukapirala da prisluškuje, pošao je za mnom.

Kada sam ga pitala ko je i zašto me prati, krenulo je nasilničko ponašanje… Da skratim priču, kasnije, kada me prošao adrenalin, shvatila sam da je ozbiljnije nego što sam prvo pomislila. To je bilo klasično, ali klasično zastrašivanje.

Naravno da će mi se slične stvari kao što je ova poslednja dešavati i ubuduće, posebno kada ova vlast počne da gubi tlo pod nogama. Pitanje je vremena kada će krenuti da se i fizički obračunavaju sa „neposlušnim“ novinarima/kama.

Pitam se kako da se zaštitim u Specijalnom sudu, mestu koje bi trebalo da je jedno od najbezbednijih u zemlji?