Foto: FreeImages

Tužilaštvo za ratne zločine podiglo je 26. decembra prošle godine optužnicu protiv Joje Plavanjca i Zdravka Narančića, u kojoj se ističe da je Narančić, kao stražar u vojnom zatvoru u Osnovnoj školi „Petar Kočić“, opština Bosanska Krupa, u prvoj polovini avgusta 1992. dozvolio ulazak u zatvor Joji Plavanjcu, pripadniku Vojske Republike Srpske (VRS), i na taj način mu pomogao da ubije 11 civila bošnjačke nacionalnosti.

Kako se navodi, Narančić je otključao ulazna vrata škole, pri čemu je Plavanjac prvo tražio pritvorenog Predraga Praštala, koji je prethodnih dana ubio njegovu majku Savku, pa kako je Praštalo već bio odveden u pritvor u Banjaluku, Narančić je otključao vrata prostorije u kojoj su držani zatvoreni civili bošnjačke nacionalnosti, iako je bio svestan da će Plavanjac izvršiti nasilje, uključujući i ubistva. Plavanjac je to i učinio, tako što je odmah po otvaranju prostorije ubio 10 osoba. Narančić i Plavanjac su, zatim, otišli do druge prostorije u kojoj su takođe držani civili bošnjačke nacionalnosti, pa je Narančić glasno zatražio da izađe Tofik Sedić, a kada je on izašao, Plavanjac ga je odveo u fiskulturnu salu, pitajući ga zašto je zaustavljao njegovog strica Miću Plavanjca, a zatim ga je ubio.

Međutim, na jučerašnjem ročištu, optuženi Joja Plavanjac je ispričao drugačiji sled događaja. Naime, istakao je da je 31. jula 1992. Praštalo, pripadnik VRS, ubio njegovu majku, a da je njegov otac Lazo potom 3. avgusta tražio od njega da ga odvede do OŠ „Petar Kočić“, jer je čuo da se tu nalazi Praštalo. Optuženi je, kako je rekao, jedva pristao, te su se odvezli do škole. Vrata im je otvorio Narančić, rekao da Praštalo nije tu, ali su oni ipak ušli i zatražili da pogledaju u dokumentima da li je i kada Praštalo prebačen za Banjaluku. Optuženi Plavanjac je potom rekao da im je Narančić otvorio jednu od prostorija u kojoj su bili pritvorenici, da je njegov otac tražio Praštala, a da kada ga nije našao, prepoznao je Tofika Sedića i tražio mu da izađe u hodnik. U to vreme je optuženi Plavanjac sa Narančićem navodno gledao dokumentaciju, kada su čuli pucnje. Izleteli su i videli Sedića kako leži na podu, vikali su na Lazu Plavanjca zašto ga je ubio, ali je ovaj, navodno, samo ćutao.

Na pitanje zamenika tužioca za ratne zločine Bruna Vekarića, zašto nije bar pogledao da li je Sedić možda živ, te pozvao pomoć i zašto je ostavio oca u takvom stanju samog sa oružjem i vratio se sa Narančićem da ponovo gleda dokumentaciju, optuženi Plavanjac je govorio, između ostalog, da nije bio svestan šta se događa. Potom su se opet čuli pucnji, kada su on i Narančić potrčali do druge prostorije videli su da je njegov otac, prethodno uzevši okačene ključeve, ubio 10 Bošnjaka. Nakon toga su otišli iz škole.

Na pitanje Vekarića zašto nije pozvao pomoć i prijavio policiji šta se desilo, optuženi Plavanjac se „vadio“ na to da je bilo ratno stanje. Takođe je rekao da mu je otac umro sedam godina kasnije, 1999. i da nikada nije hteo da priča o tome šta se desilo. Na pitanje Vekarića da li može da objasni kako to da niko od svedoka nije video njegovog oca Lazu, optuženi Plavanjac je odgovorio da su svedoci pogrešili.