Svi oni ljudi

NATO intervencija trajno je poremetila sposobnost racionalne percepcije prošlosti i budućnosti, uzroka i posledica, prioriteta i gluposti. Pad Miloševića protekao je u znaku Koštunice i Legije. Pod istim znakom je ubijen premijer. Pobede Borisa Tadića potrošile su optimizam i vreme, u senci kohabitacije, korupcije i kukavičkog distanciranja od Zorana Đinđića. Obećanje, iz već davne 2012, da će Srbiju vratiti spoljnopolitičkim i ekonomskim prioritetima, na koje su, svakodnevno, pred svim onim divnim ljudima, podsećali Vesna, Zoran i Vuk, danas Aleksandra Vučića suočava sa sistemskim i kulturno-umetničkim opstrukcijama. Srbija se ponovo srozava u blato na koje se spušta pomrčina, ledena, lepljiva, gusta kao testo, u kojoj tumaraju očajne, izgubljene ljudske prikaze, lišene svakog životnog smisla i usmerenja.

Gde su svi oni ljudi? I tada su bili žalosna manjina, u upuvanoj, premrloj, promrzloj Srbiji spremnoj da se preda svakoj toploj diktaturi.

Aktuelna svakodnevica se sastoji od minijaturnih državnih udara, namenjenih odvraćanju premijera, koji je trenutno jedina naša funkcionalna institucionalna spona s Briselom, i od evropske agende, i od potrebe da se svako, ne samo on, distancira od onog segmenta prošlosti kad je donosio pogrešne odluke, ili u tome saučestvovao. Slabost ove vlasti, u nedostatku racionalne paradigme, kadrova i upravljačkog iskustva, bila je očekivana: „Đurić priznao da je lagao“ (Blic), Bogoljub Karić, DJB u skupštini i predsednica iste, Dodik Tramp i Kesić, Blagoje Spasovki „Bor“ i Nemanja Stevanović (sin u diplomatiju, tata u DJB, a mi svi idioti), itd. U pravu je Nebojša Krstić, da se Vojko i Savle prevrću u grobu, u nemoći da posthumno prevaziđu sebe same.

Tema predsedničkih izbora, koja nikako da postane politički marginalna, zavadila je i koaliciju Zajedno. A gde su svi oni ljudi? Nedostaju i oni, i generacija 20 godina mlađa. Iščekivanje selfi-zombija, da će slobodu i bogatstvo doneti sovjetski tenkovi, samo je iluzija, Instagram, u predvorju besmisla.

Sinergija vlasti i opozicije u smislu nemarnog odnosa prema javnom interesu ne sme ostati u domenu relativizacije. Vesna, Zoran i Vuk su pre 20 godina definisali taj interes, svi oni ljudi potonuli u sivilo i konformizam, nema više zastava Nemačke, SAD i Ferarija (ambasade zapaljene!), ali se obećanja moraju poštovati, i u najgorem od svih svetova. Jedina korisna opozicija ostao je LDP, upravo podrškom Vučićevoj briselskoj politici. Kad Dačić i mrakovi ih sopstvene partije Vučića podstiču na predsedničku kandidaturu, to čine kako bi ga lišili najvažnijih poluga vlasti, ne odustajući od politike kojoj je Putinova Rusija poslednje uporište u hronici sramne vladavine i još sramnijih poraza.