Ovako Mirjana Pantić, nekada novinarka u Srbiji a sada univerzitetski profesor u Njujorku, opisuje svoj odlazak iz zemlje.

U Americi živi pet godina. Najpre u Tenesiju, gde je doktorirala 2017. godine, a od pre dve godine u Njujorku. Na privatnom fakultetu, sa bazom u Njujorku, predaje novinarstvo i komunikacije, a takođe vrši istraživanja u oblasti digitalnih medija.

Za rubriku portala Danasa „Naši ljudi u svetu“ naglašava da joj je tamošnji rad pružio smisao.

„Rad se ovde vrednuje. Ako svojim studentima kažem da od njihovog rada i upornosti zavisi da li će sutra izveštavati sa pijace ili sa dodele Oskara, tako će i biti. Ne bih mogla da izađem pred studente u Srbiji i tako nešto izgovorim kad znam da će budućnost većine zavisiti od toga imaju li partijske knjižice i jake veze“, kaže Pantić.

 

View this post on Instagram

 

Čitajte na portalu Danas.rs #nasiljudiusvetu

A post shared by Dnevni list Danas (@danas.rs) on

Kao jednu od razlika u radu u Srbiji i Njujorku navodi i inovacije i podršku istraživačima, koja je bolja na američkom kontinentu. Fakulteti u Americi, kako ističe naša sagovornica, spremni su da podrže dobre ideje.

„Trenutno radim studiju o poslovnim strategijama koje medijske kuće širom SAD sprovode da bi bile ekonomski održive. Nedavno sam boravila u Novom Meksiku i Teksasu gde sam intervjuisala predstavnike nekoliko medija. Istraživanje nastavljam u drugim delovima zemlje zahvaljujući stipendiji fakulteta. Naučnici u Srbiji teško mogu da računaju na takvu vrstu finansijske pomoći, a bez istraživanja nema napretka“, priča Pantić.

Društvu u Srbiji, koje se susrelo sa aferom plagiranja diploma i gde se protesti održavaju već šest meseci, smatra potrebna je revolucija, mada dodaje, nije sigurna da je ona moguća.

„Sve mora da se gradi iz temelja jer nema apsolutno ni metar prostora da se bilo šta popravlja. Slučaj plagiranja diploma govori u prilog tome. Za mene kao univerzitetskog profesora taj skandal ne predstavlja problem pojedinca koji su krali tuđ intelektualni rad, već apsolutni poraz akademske zajednice a potom i društva“, dodaje ona.

Prema njenim rečima, takozvani doktori nauka za koje se utvrdilo da su plagirali doktorate ni ne shvataju da iza doktorske titule stoji naporan rad i ogromna odgovornost prema društvu u kojem žive.

„Da su toga iole svesni, mislim da se ne bi usudili da prođu pored fakulteta, a kamoli da se okite lažnom titulom. Primera radi, upravo očekujem objavu naučne studije na kojoj sam aktivno radila 2015. i 2016. godine. Studija će, dakle, biti objavljena 2019, posle godina provedenih u prikupljanju podataka, analizama, pisanju rada i revizijama. Zamislite sada koliko neko treba da bude bezobrazan i bestidan da uzme taj vaš rad, ‘kraducne’ pojedine delove i zaradi doktorsku titulu“.

Svaki član akademske zajednice koji objavljuje naučne radove i zna koliko je dug i rigorozan taj proces ne bi tolerisao ni dva odsto prepisivanja, konstatuje Pantić i dodaje da joj je drago što ima časnih profesora koji su digli glas protiv te sramote.

U Ameriku nije otišla da bi se ovde vratila. Za rubriku „Naši ljudi u svetu“ kaže da je emigracija jedan veoma složen proces i da ima utisak da se ključna komponenta zanemaruje, a to je ona lična, emotivna.

To je, naglašava, dugotrajan proces u kojem prihvatate nova pravila i pokušavate da budete deo drugačije kulture.

„Samo iskustvo vas toliko promeni da vam Srbija, koliko god da ste u njoj živeli, postaje strana. Niti sam ja ista osoba koja je otišla iz zemlje pre pet godina, niti imam iluziju da nešto dramatično u Srbiji može da se promeni. Ne vidim razlog da se emotivno trošim i vraćam, kad znam da u Srbiji ne mogu biti srećna“, objašnjava Pantić.

U razgovoru za Danas.rs priča da se Srbijom u svetu ne bavi niko: “Ljudi brinu o svom životu i nije im važno odakle dolazite ako ste druželjubivi i pristojni“.

Prema njenim rečima, sebe smo preopteretili iluzijom da čitav svet misli o nama sve najgore.

„Činjenica je da su izvan visoke politike obični ljudi koji, ako žele da se informišu o Srbiji, najradije pitaju o sportu, kuhinji i običajima. Zato je moja ‘diplomatija’ da ispečem gibanicu i pozovem prijatelje u goste da u jednoj opuštenoj atmosferi učimo jedni od drugih. Treba da napustimo taj stav da kad vidimo strance odmah krenemo da se žalimo kako imamo nepravedno loš imidž“.

Danas ne želi da razmišlja o ružnim stvarima zbog kojih više nije mogla da podnese život u Srbiji. Istovremeno, priznaje da je otišla i iz ličnih razloga jer je oduvek bila radoznala.

„Emigracija me je lansirala u svet kojem pripadam. Danas sam u Njujorku, gradu za koji kažu da u njemu žive oni koji se ne mogu skrasiti. I svaki put kad se vraćam sa putovanja i kad iz aviona gledam njujorški horizont, obuzme me osećaj ispunjenosti i mira jer znam da sam stigla kući“.

Odlaskom iz zemlje život joj se promenio potpuno. Sada se, objašnjava, oseća ispunjeno i smireno i na poslu i van njega.

„U Srbiji sam se bavila novinarstvom gde je bilo previše nepotrebnih stresova i toksičnih međuljudskih odnosa. Atmosfera je ovde drugačija jer se svako bavi sobom i niko vam ne nudi recept kako da vodite svoj život. Ovde možete da budete i radite šta god poželite, sve dok time ne kršite zakon“, kaže ona.

Kao drugu bitnu stavku te promene navodi i činjenicu da je život u Njujorku poseban: „U ovom gradu nema dominantne kulture, u njemu se govori 800 jezika, održavaju najbolje predstave i koncerti. Njujork privlači najambicioznije ljude iz celog sveta“.

Život u Srbiji i život u Americi, prema rečima naše ovonedeljne sagovornice, su dve različite planete.

„Američka kultura je individualistička, što znači da je pojedinac nezavisan i da svoje ponašanje i ciljeve oblikuje prema ličnim preferencama. Naša kultura je, pak, kolektivistička jer mi stavljamo potrebe društva iznad pojedinca i skloni smo izlaganju uticajima zajednica. Nije jedna kultura bolja od druge, već su one potpuno različite“, ocenjuje naša sagovornica.

Povezani tekstovi