Hotel Bristol Foto: www.vudedinje.mod.gov.rs

Sada, dvadesetak stanara, koji nisu hteli da prihvate „novi privremeni smeštaj“ mesecima odbija da izađe iz hotela dok im se stambeno pitanje ne reši. Ono od čega strepe jeste da će zbog renoviranja hotela Bristol uskoro biti moguće i isključenje struje i vode. Pitaju se šta je sa 134 stana koje je Grad dao Ministarstvu kako bi rešio stambeno pitanje korisnika privremenog smeštaja hotela Bristol, ali i odgovaraju da veruju da su ti stanovi već razdeljeni „miljenicima“ Ministarstva odbrane sa višim činom.

Jednom broju korisnika „privremenog“ smeštaja po useljenju u Bristol rečeno je da će za stanove čekati najduže dva meseca. NJima ni dan danas, 28 godina kasnije, stambeni problem nije rešen. Kako kažu, Ministarstvo odbrane je čekalo skoro tri decenije da vojna lica odu u penziju kako ne bi moralo da im obezbedi stalni smeštaj, iako je bilo u obavezi da to učini.

– Bojim se da ćemo mi već biti na ulici kada padne prvi sneg, izbačeni odavde, jer oni imaju planove da Bristol renoviraju, a mi smo ovde smetnja, požalila se Zora Petrović, jedna od Bristolovih „ukućana“, koja u kolektivnom smeštaju živi od 1991. godine i dodala „imam 15 komada robe na sebi, od obuće pa na gore. Osećam se kao da stojim u hladnoj vodi, a imam 77 godina i nije mi do igranja sa zdravljem“.

Ona ne može da napusti Bristol, jer nema gde, dok joj se ne obezbedi smeštaj i konstatuje da iz hotelske sobe neće izaći, sem, kako kaže, „ako njih nije sramota da je uzmu i iznesu van“.

Prema njenim rečima, Ministarstvo je čekalo 28 godina da ode u penziju i da ona više ne bude radnik Ministarstva odbrane, kako ne bi morali da joj obezbede stan, iako je 1991. kada je ušla u Bristol privremeni smeštaj podrazumevao rok na čekanje od najduže dva meseca.

Petrović je ispričala da su ona i njen suprug u penziju otišli iz Vojske Srbije, sa stažom odavde, i da su oni bili dužni stambeno da ih obezbede. Prema njenim rečima, stambena pitanja su rešavana onima koji su imali visok čin, a ostali su išli u mirovanje. A dok je sa suprugom zajedno živela u Bristolu, smeštaj su im naplaćivali duplo.

– Po vojnim propisima, nužni smeštaj se ne naplaćuje, a oni su nama naplaćivali cene kao gostima. Dobila sam rešenje za stan ovde i po tom rešenju plaćam sobu. Svi moji članovi domaćinstva trideset procenata od toga. Međutim, kada je moj muž došao, oni su njemu dali isto rešenje za sobu, tako da smo i on i ja duplo plaćali istu sobu. Kada je moj muž umro, oni meni 10 godina nisu umanjili tu cenu, požalila se Petrovićeva i dodala „seljakali smo se gde je god trebalo, na prekomande kud god oni narede mi idemo, a stan u kojem smo bili ostaje njihov. Mi nikad ništa svoje nismo imali. Sve što sada imam jeste grobno mesto pored muža“.

Od obećanih dva meseca do 28 godina

– U dokumentu je stajalo da će stambeno pitanje biti rešeno u roku od najduže dva meseca, 28 godina kasnije i dalje sam tu. Prema dokumentu koji mi je dodeljen, nemam pravo na stan jer više ne radim u Ministarstvu odbrane. Stanove koje je Grad obezbedio, dodeljuju se samo ljudima koji rade u Ministarstvu, oni koji su penzionisani i više ne rade, gube stanarsko pravo. Čekali su tolike godina da se ljudi penzionišu, žali se Petrovićeva i ističe „radila sam nekad, a najteže mi je što sam počela raditi 1960. godine. Sve što smo muž i ja stekli uložili smo u decu i za održavanje života“.