Vesti iz Srebrenice razbesnele Širaka

Četrnaestog jula 1995. (nacionalni praznik Francuske; prim. prev.), među šatorima podignutim u vrtu Jelisejske palate za tradicionalnu baštensku žurku posle parade, general Keno kleo se „da je spreman da skoči na Srebrenicu“. Nesposobni da shvate smisao ove izjave, njegovi sagovornici, usta punih sitnih kolača, zadovoljavali su se osmehom. Kasnije, retrospektivno, Keno je uveravao da je upravo tog dana saznao da je u Srebrenici loše krenulo: „Saznao sam 13. jula da je bilo nasumičnih egzekucija. Niko među ličnostima visokog nivoa, ni među političarima, ni među diplomatama, ni među vojnicima, ne može da kaže da 13. ili 14. jula ništa nije znao. Onaj ko bi to poricao ili je lažov, ili pati od amnezije.“ Drugi tvrde da su ostali u potpunom neznanju: „Ako se objave fotografije na kojima se vide masakri one na međunarodnom nivou mogu biti okidač reakcija do kojih zapravo nije došlo jer niko nije znao šta se događa u tom trenutku. Tek znatno kasnije imali smo prva svedočanstva.“
U svom nedeljnom izveštaju o situaciji, upućenom 16. jula Generalštabu svih rodova, pukovnik Dervil, vršilac dužnosti glavnokomandujućeg kontingenta u Bosni, pisao je: „Način izvođenja ofanzive podseća u izvesnoj meri na hrvatsku operaciju u Zapadnoj Slavoniji: brzina delovanja, nasilje koje je izgleda bilo manjeg obima nego što to mediji tvrde…“ Istu optimističku analizu dala je Delegacija za strateške poslove u izveštaju upućenom ministru Šarlu Mijonu 12. jula: „Egzodus više hiljada lica organizuje se pod strogim rukovodstvom generala Mladića, budući da je uloga plavih šlemova bila svedena na posmatračku, čiji je učinak bio (a to nije zanemarljivo) da bar u tom stadijumu ograniče zverstva.“ Tome se dodaje, uz iznenadnu lucidnost: „Lanac odgovornosti Ujedinjenih nacija, Saveta bezbednosti u komandovanju UNPROFOR opterećen je zbunjenošću, nemoći, paralizovan neslaganjima između velikih sila i nesposoban da obezbedi potrebne instrumente za odgovarajuću političku akciju.“ Brino Rasin, koji je više godina bio savetnik Alena Žipea u MIP na Ke d’Orseju, a zatim u vladi u palati Matinjon, u vezi s tim spominje „političku rezignaciju“ kojom kvalifikuje ovo političko slepilo.
Više sagovornika svedoči o besu koji je uhvatio Žaka Širaka popodne 11. jula, kada je od Klausa Kinkela saznao za pad enklave. Nemačkog ministra spoljnih poslova obavestio je njegov holandski kolega, preklinjući ga…da ne čini ništa. To se događa usred francusko-nemačkog saveta, 65. te vrste i prvog u Širakovom sedmogodišnjem mandatu. Helmut Kol ga se još seća, toliko ga je predsednikov bes iznenadio. Zamalo da dođe do prave psihodrame. Reagujući na Širakove optužbe za kukavičluk, njegov načelnik Generalštaba ustaje i prvi put predlaže da „skoči na Srebrenicu“. Nemački zvaničnici su zapanjeni, utoliko više što upravo u tom trenutku francuski avioni Jaguar iz četvrtog „talasa“ napada protiv zavojevača kreću nazad a da nisu istovarili svoje bombe.
Drugi izvor, druga verzija. Keno, obrijane lobanje i kršnog stasa, napustio je svoj nemušti jezik otkako je napustio vojsku 1. oktobra 1995, pošto je na mesto načelnika Generalštaba svih rodova imenovan general Duen, a ne on. Ako taj sin mehaničara, bivši kadet Sen Sira i inženjer niskogradnje i priznaje izvesna razilaženja u procenama sa Širakom, onda je to upravo u vezi sa Srebrenicom. „U tom pogledu, Žipeova odbojnost prema bilo kakvoj intervenciji imala je svoju težinu u odluci da se ništa ne čini.“ Ovakvu analizu potvrđuje i general Žermanos: „General Keno je spominjao mogućnost 50 do 80 mrtvih. Ja nisam bio u toku tih procena. Politički izbor koji je zastupao Žipe bio je da se kaže da mi nećemo preuzimati rizik, ako sam dobro pročitao njegovu izjavu.“ Delegat pri Strateškim poslovima bio je 12. jula uveren da Mladić neće ići do kraja „jer međunarodna zajednica nikada neće prihvatiti svršen čin“, zaključuje se u jednoj situacionoj belešci: „Ili ćemo pokrenuti jednu žestoku akciju, za koju još nemamo sva sredstva, i čiji je uspeh neizvestan; ili ćemo otpočeti povlačenje koje takođe vodi u rat i koje će se u početku smatrati sramotom.“
U Strazburu je šef države izneo javni stav koji je dijametralno suprotan zvaničnoj proceni, obećavši pred predstavnicima za štampu da će se Francuska odmah uključiti u sređivanje situacije „ispred srpske pešadije i njihovih 15 tenkova“. Neophodni američki helikopteri nisu, međutim, uzleteli, a u Parizu, u zgradi u Bulevaru Sen Žermen u kojoj je radio Generalštab svih rodova, nikakav operativni plan nije predložen, čak ni razmotren.
Nastavlja se